Izvor: TvojPortal.com, 23.Nov.2011, 13:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Predizborna doza politikantstva
(Izvor: GlasRusije) Ivica Dačić je 24. septembra 2008. godine, posle razgovora sa tadašnjim evropskim komesarom za proširenje Olijem Renom, izjavio i da je “put evropskih integracija jedan od nacionalnih interesa Srbije”. Danas tvrdi da Srbija "ne treba da se odrekne Kosova i Metohije da bi dobila članstvo u EU, jer postoje nacionalni i državni interesi". Ako 2008. godine nije znao da su evropske integracije oprečne teritorijalnoj celovitosti Srbije, on nije lider. >> Pročitaj celu vest na sajtu TvojPortal.com << Ako je znao, onda je građanima obećavao politički perpetuum mobile.
Srpsko društvo više nije u stanju ni da se dogovori o nazivu mosta preko Save. Taman kada većina građana kaže jedno, lingvisti saopšte supritno. Ako niste u stanju da smisleno odredite naziv mostu, koji će inače biti jedan od najvažnijih predizbornih aduta, kako tek da postignete saglasnost o dubljim dilemama nacije? Na primer, o pitanju evroatlantskih integracija.
Srbi su bili izvođači radova 5. oktobra, isključivo zbog obećanja da će promenom geopolitičke supstance svoje politike demokratski rešiti pitanje Kosova i Metohije, urediti odnose sa Crnom Gorom u jedinstvenoj zajednici i izaći iz siromaštva učlanjenjem u EU. Ni jedno obećanje evroatlantisti iz Beograda i Brisela nisu održali.
Pitanje Kosova i Metohije nalazi se u domenu globalne evroatlantske sile, a ne međunarodnog prava. O pravdi da ne govorimo. Proevropska Crna Gora otcepila se od proevropske Srbije, iako je brisanje granica temelj evroatlantske dogme. O nekontrolisanom zaduživanju vlade Mirka Cvetkovića, kao dodatnom zamajcu siromaštva, da ne govorim.
Ivica Dačić u Trebinju je rekao da Srbija ne treba da se odrekne Kosova i Metohije da bi dobila članstvo u EU, jer – kako je rekao – postoje nacionalni i državni interesi, a Srbija može da opstane bez EU. Samo u Srbiji moguće je da uticajan političar 2010. godine primi nagradu “Najevropljanin” za 2009. godinu, a već sledeće godine izjavi ovako nešto i to isključivo u predizborne svrhe.
Podsetimo, Dačić je 24. septembra 2008. godine, posle razgovora sa tadašnjim evropskim komesarom za proširenje Olijem Renom, izjavio i da je “put evropskih integracija jedan od nacionalnih interesa Srbije”. Ako tada nije znao da su evropske integracije oprečne teritorijalnoj celovitosti Srbije, on nije lider. Ako je znao, onda je građanima obećavao politički perpetuum mobile.
Političar nije puki slalomaš kroz oštrice interesa. Politika, ako je zaista politika, iziskuje javnu odgovornost. Ne postoji britanski, američki ili holandski državnik, koji saopštava oprečne geopolitičke priče. Neprincipijelnosti u politici su taktičke, a ne strateške prirode. U Srbiji je suprotno, pa je njena politička scena tek reciklaža političkih ideja devedesetih s dramatično promenjivim polovima.
Sinteza izjava protiv NATO pakta i tadašnje opozicije, pa izjava koje promovišu učlanjenje u EU i predizborno odricanje od EU, čista je politička šizofrenija, a ne veština mogućeg. Svojevremeno je Mlađan Dinkić svoju političku laž o hiljadu evra za građane Srbije pravdao ekonomskom krizom. Upotrebio je metaforu majke koja je detetu obećala da će ga voditi na plažu, ali je pala kiša. Zaboravio je da kaže da on, kao član vlade, nije bio u ulozi naivne “majke”, nego pažljivog osmatrača i analitičara dešavanja. Upravo u ulozi zamišljenog meteorologa.
U Dinkićevoj poziciji danas se nalazi Ivica Dačić. On je 2008. i 2009. godine morao da zna da srpski brod u Brisel ne može uploviti neoštećen. Ali, zaboravnost građana je karta na koju dnevna politika uvek igra. Zato su predizborna obećanja u Srbiji uvek megalomanska i utopistička.
Nekada je to trijumf nad celim svetom, nekada brz ulazak u EU, nekada pola miliona novih radnih mesta, a nekada plovni kanal od Soluna do Dunava, sto milijardi evra investicija i pride ceo metro u Beogradu.
Srbija je pod narkozom dnevne politike. Politikantstvo je mogućnost da se kratkoročno preživi. Da se partijski zaposedne neko plaćeno mesto u administraciji, da se zapodene žučna prepirka među prijateljima, ali to je i stil vođenja države i organizovanja ekonomije. Srpsko društvo odavno je predozirano dnevnom politikom. Ona je postala dijagnoza političke svesti i jedina realna evropska perspektiva srpske omladine.
Otuda možda dolazi evroatlantska smrt savremene srpske države, praćena halucinogenim prikazima visokih standarda EU, međunarodne pravde, navodne beznačajnosti granica, slobode kretanja i čega sve ne u vestima, čiji protagonisti uvek računaju s kratkim pamćenjem građana. Pitanje je samo da li je građanin koji ne pamti uopšte građanin ili je zavisnik? I kada će to shvatiti.
Kao građanin koji koliko – toliko pamti, pomenuću izjavu Dženifer Braš, otpravnika poslova američke ambasade u Beogradu s početka prošle godine. Ona je tada pojasnila da je Dačićevo ime brisano s liste nepoželjnih u SAD, zbog njegovih napora na integraciji Srbije u EU i izgradnji dobrih odnosa sa SAD. “Amerika je zemlja koja pruža drugu šansu”, izjavila je Brašova za “Blic” 5. januara 2010. godine. “Nikada nisam razgovarala s Dačićem o prošlosti, ali dobro znam šta je radio od 2008. godine”.
Pogledaj vesti o: Kandidatura Srbije, Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
