Izvor: RTS, 06.Jul.2014, 08:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Apis, čovek koji ne čini usluge
Jedna premijera na austrijskim pozorišnim daskama skreće pažnju na lik i delo pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa, šefa vojne tajne službe Kraljevine Srbije i vođe polutajne organizacije "Crna ruka" uoči izbijanja Velikog rata. U drami "1914: Dva puta u propast", koja je izvedena na letnjem festivalu u Rajhenau u blizini Beča, autor drame Nikolaus Hag i reditelj Mihael Gampe uspeli su da ponude kreativno novi pogled na događaje >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << koji su prethodili evropskoj katastrofi pre jednog veka.
Austrijska pozorišna scena odjednom otkriva dramaturški potencijal Apisovog lika - sa nekim kao što je on, lako se pravi dobro pozorište, pišu se politički traktati za sva vremena i izazivaju veliki ratovi.
Visokointeligentni antiheroji uvek su bili dobar materijal za umetničku obradu, pa se posle premijere (4. jula) može generalno reći: Ako je moralni istorijski sud već odavno osudio Apisa, umetnički tek zaseda.
Najpre, kakav tretman uživa pukovnik Dimitrijević u novijoj austrijskoj istoriografiji, posebno u sasvim aktuelnim naslovima koji su se prigodno pojavljivali uoči stote godišnjice od izbijanja Velikog rata?
On i njegova organizacija pružili su logističku podršku atentatorima iz "Mlade Bosne", piše najpoznatiji vojni istoričar Austrije Manfrid Rauhenštajner u knjizi "Prvi svetski rat i kraj Habzburške monarhije". Ipak, "Crna ruka" se ne može nazvati idejnim rodonačelnikom atentata, jer je Sarajevski atentat očito imao više očeva.
Rauhenštajner pod lupu uzima "Mladu Bosnu" - Pre će biti da je ta organizacija, nastala 1893. u Mostaru, imala projekat i nudila ga okolo tražeći pouzdanog političkog "sponzora". "Crna ruka" je organizovana tek 1911, tri godine posle izbijanja Aneksione krize u odnosima između austrougarske carevine i srpske kraljevine.
"Mlada Bosna" je održavala kontakte sa hrvatskim i bosansko-srpskim iseljeničkim krugovima u Sjedinjenim Američkim Državama, Francuskoj i Švajcarskoj. Sve te grupe su se barem teoretski mogle pojaviti kao logistički nosioci mladobosanske nacionalne agende, ali, piše Rauhenštajner, na kraju se veza sa Apisovom "Crnom rukom" pokazala kao najplodonosnija.
Rauhenštajner u svom obimnom delu posvećuje vrlo mali prostor Apisu i njegovoj organizaciji. Iz ponuđenog je jasno da je pukovnik bio uticajan, da je raspolagao izvesnom količinom moći, ali da li je to bilo dovoljno da bi ga se tadašnji srpski vrh plašio? Da li se premijer Pašić bojao direktnog odmeravanja moći sa svojim šefom tajne službe?
Opet, ako premijer jeste, nisu se svi u kabinetu i na dvoru plašili Apisa. Ministar policije Stojan Protić spadao je u otvorene Apisove neprijatelje i smatrao ga najvećom opasnosti po parlamentarno-rojalistički sistem Srbije. Kasniji solunski proces Apisu (1917) i te kako dokazuje da je on budio strah u političkom establišmentu, premda konkretni detalji te veze - ili odsustva veze - ostaju nerazjašnjeni.
Sam Rauhenštajner spada u one istoričare koji smatraju da direktne veze između Apisa i kraljevske vlade nije bilo. Strah, mučnina, vrtoglavica koje Pašićeva vlada pokazuje u ona 33 dana između atentata u Sarajevu i austrougarskog napada na Srbiju pre dolaze zbog nečeg drugog.
Vlada je naime, tvrdi Rauhenštajner, bila u nezavidnoj situaciji jer je postalo jasno da je bukvalno pred njenim očima godinama rasla mreža zaverenika sa ciljem demontaže prvog državnog suseda.
Apis - čovek koji je srpsku ekonomiju okrenuo na glavu
Uza sve to, Austrougarska kao taj "prvi državni sused", koga je Apisova "Crna ruka" korak po korak demontirala preko bakunjinske platforme "Mlade Bosne", nije u to vreme čak ni imao dugu karijeru kao srpski neprijatelj. Još manje kao "smrtni neprijatelj" u kasnijoj interpretaciji Koste Čavoškog iz osamdesetih godina.
U knjizi "Hitler–Beneš–Tito" (Austrijska akademija nauka, 2014), ovdašnji istoričar Arnold Zupan opisuje dramatiku i dubinu promena kroz koju su Austrougarska i Srbija prošle od Majskog prevrata 1903. i praktično preko noći od solidnih prijatelja postale vrlo nesolidni neprijatelji.
Do tog trenutka Austrougarska je bila glavno tržište za srpske poljoprivredne proizvode. Trgovinska razmena stvorila je osnovicu za ekonomski razvoj mlade kraljevine, on je opet doneo socijalni napredak zemlji koja je zbog strahovitog osmanskog nasleđa ozbiljno kasnila na evropskom putu racionalizacije i industrijalizacije.
"Beč je (posle 1881. godine) postao glavni investitor srpske privrede i glavni izvoznik industrijskih produkata za Srbiju. Serijom međudržavnih trgovinskih ugovora Carevina i Kraljevina osigurale su čvrste međusobne privredne veze. Do Majskog prevrata i kratko posle njega, 86 odsto ukupnog srpskog izvoza odlazilo je za Beč", opisuje Zupan austrougarsko-srpske privredne odnose.
Bilo je to vreme - današnja javnost ga na primer može osetiti gledajući seriju "Šešir profesora Koste Vujića" - kada se činilo da je Srbija čvrsto na evropskoj stazi. Nove društvene elite - trgovci stokom, žitom, sve ozbiljniji sloj industrijalaca, obrazovano građanstvo - počele su da se navikavaju da umesto u rat, decu šalju na studije u Beč, Grac, Pariz i London.
Ono što se posle toga dogodilo, Zupan opisuje kao kombinaciju tri faktora, a iza svakog stoji jedna te ista reč: Bosna.
Najpre, brzi ekonomski napredak "kupljen" je na Berlinskom kongresu odustajanjem od ambicija Kraljevine za teritorijalno širenje prema Bosni. Kao posledica, srpska politička elita raspala se na "austrofilski" i "rusofilski" blok. Posledice te podele osećaju se i danas.
Kao drugo, obeležavanje petstote godišnjice Kosovske bitke 1889. aktuelizovalo je srpski osećaj "ljutnje" prema evropskim knezovima koji su Srbiju u četrnaestom veku "prepustili" Osmanlijskom carstvu i dopustili da preko nje poraste trava - jednako tako kao što je Beograd na Berlinskom kongresu "prepustio" Srbe u Bosni nekom drugom.
Kao treće, navodi Zupan, i sami Obrenovići su počinili neshvatljive greške.
Majski prevrat 1903. rešio je naizgled sva tri problema: "austrofili" su izbačeni u aut, mit se preselio u politiku, a Obrenovići su ravno s balkona poslati u istoriju. Posledica: Bosna je došla nadohvat ruke.
Iza svakog od tih rešenja stajao je, u većoj ili manjoj ulozi, ali uvek prisutan, pukovnik Apis - to je logički zaključak koji nudi novija austrijska istoriografija.
Apis - genijalni manipulator zauzima pozorišnu scenu
Ono što istoriografija ne kaže, spremna je izgleda da kaže umetnost: Apis je, čak i kao antijunak, ili upravo zbog toga, fascinantan karakter.
Hag kao autor drame "Dva puta u propast", koja je u petak premijerno izvedena u Rajhenau racionalno zna da Apis ni po jednom pitanju ne funkcioniše kao pozitivna ličnost, ali svejedno ne može sakriti koliko mu se pukovnik na neki način dopada, odnosno koliko ga intrigiraju sve fasete Apisove složene osobe.
Na pitanje zašto je izabrao pukovnika Dimitrijevića za glavni lik svoje drame, Hag odgovara sa "zato što me zanima Makijaveli".
Prema dramaturškoj interpretaciji Hag–Gampe, Apis je genijalni i mračni zavodnik ljudskih duša, koji se kreće iznad vremenskih odrednica kroz svaki prostor definisan elementima političke moći.
Apis Biljane Srbljanović ("Mali mi je ovaj grob") bio je kukavički, farsični Mefisto; Hagov Apis je profesor Voland iz Bulgakovljevog romana "Majstor i Margarita".
Kako predstava oslikava "dva puta u propast", jedan u Beču, drugi u Beogradu, tako i obe scene imaju svog "velikog manipulatora" za agensa scenske radnje. U Beogradu je to Apis, u Beču knez Alfred Montenuovo, upravnik dvora, funkcija koju je najlakše opisati kao državni ministar za privatne carske poslove.
Istorijska je činjenica da je Montenuovo neobjašnjivom silinom mrzeo austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i to je element koji Hag ugrađuje u svoju dramu.
Najkraće prepričano: Apis traži nekoga ko će ubiti Franca Ferdinanda, dok, s druge strane, Montenuovo i Hecendorf (šef Generalštaba) traže nekoga ko će ih zauvek osloboditi Franca Ferdinanda.
Kad Apis kroz niz dedukcija shvati da ga dvorske klike u Beču svesno koriste da za njih obavi prljav posao, njegov bes nema granica. "Ako hoće da se otarase svog prestolonaslednika, neka ga sami ubiju, ja im neću činiti usluge!", viče u očajanju, i pokušava da opozove atentatore, ali je za to kasno: Njegov "Il Principe", Princip, negde na terenu, više ne prihvata nikakve naredbe.
Na kraju, jedan detalj koji nema vezu ni sa službenom istoriografijom, ni sa dramskom umetnošću, već se tiče smrti i pitanja stilizacije večnosti koje ona logički postavlja pred preživele.
Montenuovo je sahranjen u velikom porodičnom mauzoleju knezova i plemenitaša Botjani u Bolju, u mađarskoj Baranji. Pukovnik Apis je sahranjen - iz drugog pokušaja - na groblju Zejtinlik u Solunu pod brojem 5027, N. N.
Nomen nominandum, ili bezimeni, ime tek sledi.
