Izvor: NoviMagazin.rs, 02.Avg.2015, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Da se (ne) kladimo
Aranžmani evrozone s Grčkom i šest sila sa Iranom više liče na opklade nego na sporazume, sugeriše francuski politikolog Dominik Mojsi. Oba međunarodna politička dogovora sadrže, doista, glavni element kladionice – neizvesnost konačnog rezultata.
Od klasičnih klađenja razlikuju se po jednoj bitnoj okolnosti: i dobitak i gubitak će se preliti i na one koji u nadmetanjima nisu učestvovali. Jer, u oba slučaja je reč o naporima da se spreči širenje sredstava za masovno >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << uništavanje – finansijsko ili raketno – čija dejstva ne poznaju granice.
Zona evra bi, naime, možda i ublažila pristup prezaduženoj Grčkoj kad takvu milost ne bi zahtevale i ostale krizirajuće članice, što bi moglo da dovede do propasti monetarne unije a time i do globalnog potresa. Ni nuklearni programi Irana ne bi predstavljali ovako veliki problem da ne prete da izazovu trku u atomskom naoružanju, pogotovu između šiita i sunita, na sve usijanijem “proširenom Bliskom istoku”.
Vremenska podudarnost dva aranžmana izazvala je niz poređenja. Po jednima, radi se o istoj drami – preuređivanja svetske moći – u dva čina, a po drugima o slučajnom istovremenom odigravanju različitih drama.
Zagovornici poistovećenja istakli su, u najkraćem, da su oba aranžmana načinjena pod kolektivnim pritiskom velikih sila i da su znatno slabiji, a vrlo kočoperni, rivali prihvatili neizbežnost “prava jačeg”. I Grčka i Iran odrekli su se dela suvereniteta: Atina, prihvatanjem spoljnog finansijskog nadzora, Teheran, prihvatanjem spoljne nuklearne kontrole.
Uočenih razlika je, u takođe sažetom vidu, znatno više. Grčka bi, na primer, mogla da se zapita zašto je njena demokratija u pregovorima sa silama evrozone prošla lošije nego teheranska teokratija u pregovorima sa pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN plus Nemačka. Odgovor bi mogla da potraži, uz ostalo, u činjenici da je Iran mogao da se upusti u vrlo originalnu trampu: da se odrekne onog što nema (nuklearne bombe) a da mu se, za uzvrat, postepeno skida teret pod kojim kleca (sankcije) i da, pri tom (i to za razliku od Grčke) ne traži da se strani akteri odriču ukalkulisane dobiti, već im obećava unosne poslove, dok istovremeno podanicima uverljivo (odmrzavanjem računa i trgovine) nagoveštava rast životnog standarda.
Povoljniji tretman Islamska Republika je dobila i zato što ima veću geostratešku težinu, kao energetska i sila u regionu čije su eksplozivnosti i među uzrocima i među posledicama globalnih tumbanja. Stoga su u regulisanju odnosa s njom, pored zapadne četvorke (SAD, Britanija, Francuska, Nemačka) učestvovale i Rusija i Kina, što je, verovatno, doprinelo celovitijem sagledavanju situacije a time i smanjivanju isključivosti.
Manevarski prostor Grčke bio je znatno skučeniji, uokviren članstvom u zoni evra, na čelu s Nemačkom, rešenom da zaustavi širenje finansijske nediscipline u monetarnoj integraciji. Atini su zavedene oštrije mere nego Moskvi zbog aneksije Krima – zamera francuski ekonomista Šain Vale, a nemački filozof Jirgen Habermas ocenjuje da je Grčka svedena na protektorat, protivno demokratskim principima EU.
Analitičari su, pri tom, našli osnov i za poređenja u odnosima i postupcima velikih sila. Primećeno je, tako, da je Nemačka diktirala zaoštravanje prema Grčkoj dok se istovremeno zalagala za blaži pristup Rusiji.
Pojedini mediji su optužili Moskvu (što je ona demantovala) da nije pružila nagoveštavanu pomoć Grčkoj, zarad pridobijanja većeg razumevanja Zapada za amputaciju dela Ukrajine. Dalji potezi Zapada prema ukrajinskoj krizi mogli bi da odgonetnu zagonetke iz te teorije zavere – sluti Leonid Beršidski, ruski komentator američkog Blumberga.
Pomolile su i teze da je Atina prošla gore od Teherana i zato što u rešavanju njenog slučaja nije neposredno učestvovala Amerika koja je, kao i MMF, kritikovala pristup evrozone. Ispostavilo se, i u ovom slučaju, da je za zemlju o čijoj sudbini odlučuju velike sile – povoljnije da se one slože nego da se oko, i preko nje, glože.
Bolja prođa Teherana nego Atine, ujedno je potvrdila istrajnu važnost poslovice “bolje sprečiti nego lečiti”, koja bi mogla da se svrsta i u principe svake antikonfliktne politike. Aranžman sa Iranom je, gotovo pionirski u savremenim uslovima, pokazao delotvornost preventivne diplomatije. To je navelo komentatora madridskog Paisa da zaključi da rezultat bečkih pregovora osporava Marksa, jer je diplomatija, umesto nasilja, postala “babica istorije”.
Takva “diplomatska babica” rastrčala se i po zapadnom Balkanu. “Porađa” trenutno usklađivanja između Beograda i Prištine, unutar BiH…
Ovdašnji akteri trebalo bi da dobro prouče pregovaračka iskustva Teherana i Atine u razgovorima s velikim silama. Ako i tim povodom proradi strateška kladionica, usudio bih se da se kladim samo na jednu neizvesnost: da će proces izvlačenja pouka zahtevati promene bez presedana, čak tolike da bi drugi mogli da počnu da nas cene i više nego mi sami sebe.
