Izvor: Politika, 14.Jan.2014, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Krik nade probudiće ravnodušnog
Biću srećan ako moj film „Gospođica Nasilje“ ohrabri žrtve porodičnog zlostavljanja, za početak tako što će prekinuti zid ćutanja, kaže dobitnik „Srebrnog lava“ za najbolju režiju, jedan od prvih gostiju Kustendorf festivala
Oduvek sam želeo da budem pripovedač, zato sam počeo da izučavam likovnu umetnost, ali mi to očigledno nije bilo dovoljno, kaže grčki scenarista i reditelj Aleksandros >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Avranas (Larisa, 1977), nekadašnji student Univerziteta umetnosti u Berlinukoji je slikarsko platno brzo zamenio filmskim. Posle jednog kratkog i jednog dokumentarnog filma (oba su imala pregršt nagrada i uspešan festivalski život), Avranas je snimio i debitantski dugometražni igrani film „Gospođica Nasilje“ i trijumfovao na 70. Venecijanskom festivalu osvojivši „Srebrnog lava“ za najbolju režiju, Pehar Volpi za glumca Temisa Panua i nagradu žirija kritike Fedeora za najbolji film jubilarne Mostre.
Venecijanski laureat, autor jednog od najboljih evropskih filmova, kaže da je počastvovan pozivom Emira Kusturice da učestvuje na Kustendorf festivalu, na koji stiže već u nedelju, i ponosan što će njegov film biti prikazan u programu „Savremene tendencije“ zajedno sa filmovima Paola Sorentina, Asgara Farhadija, Giljerma Arijage i Đanfranka Rozija...
Dve velike nagrade u Veneciji, a film je debitantski, da li ste tako nešto mogli da sanjate?
Ni u najlepšem snu! Za mene je nagrada bila već to što je moj film odabran za glavni takmičarski program jubilarne Venecije. Ovakav rasplet nisam očekivao.
I sad Holivud već čeka na vas?
Ha, ha! Da, sigurno! Ako mi za sledeći film Holivud pruži priliku, zašto da ne, ali samo ako budem radio sa ljudima sa kojim delim istu motivaciju i inspiraciju. Posle svetske premijere u Veneciji prilazili su mi mnogi agenti uključujući i nekoliko agenata iz Velike Britanije i Los Anđelesa, ljudi čiji je senzibilitet snimanja filmova sličan mom i jedva čekam da vidim gde će sve to da ide. Život je pun mogućnosti, a ja pun ideja.
Manje je takvog entuzijazma u Grčkoj?
Situacija u Grčkoj je veoma teška. I za život i za stvaralaštvo. Međutim, imam utisak da su grčki filmski autori, koji nemaju podršku od strane vlade ili lokalnih institucija i subvencija, sada nezavisniji i znatno slobodniji da izraze svoje ideje. U svakom slučaju, snimaju bolje filmove.
Šta vi mislite da je još razlog znatno poboljšanog kvaliteta grčkog filma, usred teške ekonomske krize i besparice?
Zato što grčki autori sada imaju jaču potrebu da govore o stvarima koje su problematične u našem društvu. Naši filmovi se bave važnim pitanjima i više nego pre govore o stvarima koje treba da se promene. Angažovaniji su, hrabriji, kritičkiji, produkcije su skromne, ali znatno nezavisnije.
I vi se u filmu „Gospođica Nasilje“ bavite važnim pitanjima, ali onima koja nisu isključivo u vezi sa Grčkom ili Evropom, već tište čitav svet?
Smatrao sam da je u kontekstu aktuelne društvene i moralne krize neophodno govoriti o nasilju, i to onom koje se događa unutar porodice, koja bi trebalo da bude najsigurnije i najtoplije mesto za svakog čoveka. Nasilje nad decom, ženama, zlostavljanje članova sopstvene porodice užasan je zločin, koji se najčešće prikriva, prećutkuje. Radije se od njega okreće glava na drugu stranu, nego da se on otkrije, zakonski i moralno osudi. Fizičko i seksualno nasilje unutar porodice kao da je još uvek tabu tema.
Inspiraciju za filmsku priču niste pronašli u Grčkoj?
Inspiraciju za ovu i ovakvu filmsku priču pronašao sam u Berlinu gde sam studirao i živeo. Bio sam tamo 2002. godine kada je jedanaestogodišnja devojčica izvršila samoubistvo, posle čega je otkriveno da je bila žrtva užasnog nasilja unutar porodice. Bio sam šokiran preko svake mere, nesposoban da razumem razlog da neko tako mlad oduzme sebi život. „Gospođica Nasilje“ je moj način da pokušam da razumem ovakvu tragediju. Scena samoubistva devojčice, skokom sa balkona tokom proslave svog jedanaestog rođendana, inspirisana je tim istinitim događajem u Nemačkoj.
Porodica iz vašeg filma, naročito monstruozan lik pater familijasa, dobar je primer kako se ekonomska kriza odrazila na svaki nivo društva?
Jeste, ali ekonomski razlozi nisu dovoljni da objasne ovaj zločin. Stvari su i složenije i dublje. U prvom delu filma vi ne vidite nasilje, ne shvatate razloge za samoubistvo devojčice, samo osećate dašak zlokobne atmosfere što se rađa iz čudnih reakcija ostalih članova porodice koje, poput mehaničkih lutaka, pokreće i okreće najveći autoritet – otac porodice. Naoko uzoran, odgovoran, poštovan i brižan pripadnik niže srednje klase. Bilo mi je važno da ga u početku gledalac vidi onako kako ga vidi i prihvata društvo.
A onda postajete sve eksplicitniji, do surovosti, ne date nam da zatvorimo oči?
Pokušavao sam toliko toga da izbegnem da stavim u film, da sakrijem, ali jednostavno to nije bilo moguće. Jer, ovo je teška priča i gledalac to mora osetiti. Mora proći kroz teško i depresivno iskustvo mojih protagonista, inače priču neće razumeti. Kako razumeti da je glava porodice i deda i otac svojim unucima!
Vaš film je i krik nade za sve one koji trpe svakodnevno nasilje?
Nadam se da će i drugi deliti vaše mišljenje i biću srećan ako moj film ohrabri žrtve, da se nasilju suprotstave tako što će srušiti zid ćutanja. Nadam se i da će mnogi moj film doživeti i kao korisnu lekciju protiv ravnodušnosti i sebičnosti koje su zavladale današnjim društvom.
-----------------------------------------------------------
Deca i roditelji dali maksimum
Iz filma „Gospođica Nasilje“ Aleksandrosa Avranasa
„Gospođica Nasilje“ je psihološki složena drama u kojoj je doprinos glumaca, od najmlađih do najstarijih, nemerljiv?
Moram da odam ogromno priznanje deci u mom filmu i njihovim roditeljima koji su mi pomogli da iz njih dobijem maksimum, a da ih ne opteretim strahotama o kojima film govori. Temis Panu je veoma poznati grčki, pre svega, pozorišni glumac i zaista nisam mogao nikoga drugog da zamislim u liku uzornog građanina a oca monstruma, do njega. Eleni Rusinu kao njegova ćerka i najveća žrtva i Reni Pitaki, kao majka, fantastične su glumice. Sa njima sam još tokom proba pronašao pravi put do gradnje poremećenog odnosa unutar porodice u kojoj vladaju strah, beznađe i zavet ćutanja.
Dubravka Lakić
objavljeno: 15.01.2014
