Izvor: Politika, 23.Okt.2011, 23:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ubuduće, samo lepo o „Fijatu“
Italijanska kompanija na put u Poljsku odvela tridesetak srpskih novinara, koji su u Krakovu i Tihiju imali šta da vide
Krakov, Tihi – Za nas koji živimo od plate i nemamo druge izvore prihoda, svaki izlet u inostranstvo je dragocen. Pogotovo ako je besplatan. Tako sam se ja, zajedno sa još tridesetak srpskih novinara, u organizaciji kompanije „Fijat automobili Srbija“, obreo u Poljskoj.
„Kartaloviću, očekujemo jedan dobar tekst“ – dobaci mi Jadran >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Soldić (vođa puta i jedan od portparola „Fijata“ u Srbiji), čim smo izašli iz autobusa koji se zaustavio u centru Krakova.
Da li mi je time, posredno, zamerio na nekim ranijim, ne baš pohvalnim, tekstovima o dešavanjima u kragujevačkoj fabrici ili je, prosto, hteo da uspostavi dobru saradnju sa medijima, tek jasno je da nijedna strana kompanija ne želi da posluje u „neprijateljskom okruženju“. (Tako je, uostalom, i sa KFOR-om na Kosmetu, kojem, kako kažu naši političari, nije u interesu da se sukobljava sa domicilnim stanovništvom.)
Tabajući put za buduće pozitivne medijske izveštaje, italijanska kompanija se baš potrudila da ostavi dobar utisak na srpske novinare.
Pošto smo obišli zamak i katedralnu crkvu na uzvišici Vavel, vekovnu postojbinu poljskih kraljevskih dinastija, organizovana grupa novinara se uputila ka restoranu „Viržinek“ u centru Krakova.
Umesto da se držim protokola, zajedno sa snimateljem RTS-a, ja sam u obližnjem kafiću isprobavao kvalitet poljskog piva; i tako sam se našao u „nebranom hmelju“, pa sam do restorana morao taksijem, odnosno električnim mini-busom, koji je, po svemu sudeći, jedno od osnovnih prevoznih sredstava u Krakovu, pogotovo u starom, kaldrmom popločanom centru grada.
Običan svet u Poljskoj ne barata baš dobro engleskim, pa je jedan od momaka u mini-busu, saznavši odakle dolazimo, i kao da je jedva dočekao, zagrmeo na svom maternjem jeziku: „Tako, brate, govori srpski da te ceo svet razume. I ja sam iz Srbije.“ Od vozača saznajemo da čovek naše gore list nije njegov kolega, već da mu je šef i da poseduje nekoliko elektromobila u Krakova.
U restoranu „Viržinek“ dočekao nas je bogat, delikatesni meni. Inače, pileća i ćureća prsa, prelivena raznim voćnim sosovima, zajedno sa supama od cvekle i čorbama sa pahuljicama od lososa, te dezertnim kruškama u vinu i sladoledima sa čokoladom, pratili su nas tokom celog dvodnevnog pohoda kroz Krakov i Tihi, gde je smeštena najveća „Fijatova“ fabrika u Evropi izvan Italije.
Najinteresantnije je bilo u starom rudniku soli Vilička, do kojeg se stiže putem kroz staro jevrejsko naselje u Krakovu – Kažmiš, u kome je snimljen deo filma „Šindlerova lista“. Nekada jedan od najvećih u Poljskoj, rudnik Vilička danas ima simboličnu proizvodnju, ali je zato pretvoren u jednu od najimpresivnijih turističkih atrakcija u Evropi.
Ogromne dvorane ispod zemlje, do kojih se stiže rudarskim liftom, i oko 300 kilometara hodnika presijavaju se na svetlosti reflektora, pokazujući „pupoljke“ soli koji vise sa zidova i visokih tavanica. Figure kopača, kao i sve ostalo u ovom rudniku napravljeno je od soli, pa i statua pape Vojtile, koja se nalazi u centralnoj dvorani, površine oko hiljadu kvadratnih metara.
Sutradan, posle obilaska fabrike u Tihiju, imali smo da posetimo još nekoliko zamkova poljskih prinčeva i princeza. Poljaci, inače, dosta drže do svoje istorije i vrlo su religiozni. Od kamena, drveta ili soli, svejedno, statuu pape Vojtile možete videti, praktično, na svakom ćošku.
Krakov je veliki grad. Stara prestonica Poljske ima oko 750. 000 stanovnika i nikada nije rušena. Komanda nemačkih okupacionih snaga, u Drugom svetskom ratu, bila je smeštena upravo u zamku na brdu Vavel, a po dolasku Rusa, koje Poljaci „ne mirišu“, grad je, takođe, ostao netaknut. Tihi je udaljen oko 80 kilometara od Krakova, ali putevi u Poljskoj nisu baš reprezentativni, pa se do svakog mesta putuju duže nego što biste očekivali.
Osim loših puteva, iznenađenje je i to što na njima nema puno „Fijatovih“ automobila. Poljaci se, uglavnom, voze u četvorotočkašima proizvedenim u Nemačkoj, Japanu i Francuskoj.
Kasno uveče usledio je povratak. Let iz Krakova do Beograda, na visini od 10.800 metara, na temperaturi od minus 54 stepena, pri brzini od oko 700 kilometara, trajao je nešto više od jednog sata.
Beogradski aerodrom „Nikola Tesla“ bio je jezivo prazan. Pogašena svetla, čistačica i nekoliko policajaca...
Posle svega što nam je „Fijat“ priredio u Poljskoj, zaista nema smisla da se u Srbiji osećaju kao stranci . Pogotovo ako ćemo i do naredne destinacije, možda negde u Italiji, leteti besplatno.
Brane Kartalović
objavljeno: 24.10.2011.
