Izvor: NoviMagazin.rs, 06.Mar.2016, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Povratnici
Hit reč ovih dana je – povratnik. Em tako glasi naslov filma upravo okićenog s tri Oskara, em stratezi učestalo sugerišu da je, za normalizaciju prilika u svetu, neophodno da dobar deo rastućeg broja izgnanika bude preobraćen u povratnike, u masu koja će krenuti suprotnim smerom od sadašnjeg, i sreću, koju nije našla u inostranstvu, ponovo potražiti tamo gde je i izgubila – po domovinama.
Veza između ta dva sasvim različita fenomena nastavlja se, takođe >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << slučajnom, sličnošću scenarija. Ko god se upušta u operaciju za pretvaranje izgnanika u povratnike, moraće, slutim, da prođe kroz iskušenja, bar simbolički nalik onima koja su lomila žilavog i dovitljivog junaka “Povratnika“ (The Revenant) koga je priroda i gurala u smrt i održavala u životu, i kome je o glavi radio prijatelj, a sačuvao je neprijatelj.
Već se pokazalo da Evropa nije bili pripremljena za prihvat rekordnog priliva izbeglica i ostalih migranata, a čini se da će još više muke imati u pokušajima da tu plimu pridošlica pretvori u oseku. Dok je ovaj tekst išao u štampu, u EU je još brujao alarm koji je uključio komesar za migracije Dimitris Avramopulos, upozorivši da bi njen sistem u tom sektoru mogao da se “kompletno uruši“, ako se uskoro (na samitu s Turskom) ne obuzda talas došljaka, pretežno s “proširenog Bliskog istoka“.
Nema sumnje da je najbolje rešenje za izbeglice – povratak u domovinu. “Kad se rat završi, voleli bismo da se vratimo kući“, izjavila je mlada Avganistanka izveštaču Vašington posta, u Adaševcima, gde je došao sa američkim senatorima Džonom Mekejnom i Šeldonom Vajthausom, i ocenio da Srbija, zasad, postupa humano prema imigrantima, za razliku od nekih razvijenijih zemalja.
U međuvremenu, sve više evropskih država pravi ograde na granicama, otežava i usporava ulazak migranata, pa se širi bojazan da bi pojedina područja mogla da postanu nevoljno prihvatilište za dugotrajne, neperspektivne, zbegove “viška“ došljaka kojima je preprečen put ka ciljanom odredištu. U najnepovoljnijem položaju je trenutno Grčka.
Niti ima snage da zaustavi priliv iz Turske, niti može da naloži njegov odliv u Makedoniju ili povratak u Tursku, pogotovu što su joj sa obe te zemlje odnosi dugoročno vrlo komplikovani. Njen premijer Aleksis Cipras smatra neodrživom situaciju u kojoj bi ona i dalje bila “skladište duša“, pa je pozvao članice EU da preuzmu odgovarajuću dozu tereta.
Paradoks je svoje vrste okolnost da su se Atina i Berlin, koji najrigoroznije zahteva otplatu njenih svojevremeno nagomilanih dugova, sada partneri u zahtevima da se teret migrantske krize ravnomerno raspodeli. Čim je do tako nečeg došlo, reklo bi se da je “dogorelo do nokata“, da je “vrag odneo šalu“, iliti da opet deluje formula “sve se vraća, sve se plaća“. Neće, reklo bi se, ni Grčka ni Turska energično nastupiti protiv transfera nevoljnika s Bliskog istoka na zapad bez “odgovarajućeg obeštećenja“ iz EU.
Dok takva i slična cenkanja traju, najmanje je jasno: kako je do egzodusa došlo, da li je mogućno da se više od milion ljudi spontano, u kratkom roku, slilo u Evropu. Mahom baš u Nemačku koja važi za glavni oslonac kontinentalnog zajedništva, a gde je izrazito poljuljan položaj kancelarke Angele Merkel kada je ona, suprotno fami koja je prati, pokazala saosećajnost. Čak prenaglašenim, pa i preterano namagnetisanim, pokličem da su migrantima “širom otvorena vrata“, od koga je sada primorana, pod unutrašnjim i spoljnim otporom, da se odriče i kapije pritvara.
Poželjni povratak izbeglica u zavičaje, suštinski najviše zavisi od sila izvan EU – Amerike i Rusije, koje vedre i oblače po Siriji, odakle kulja najveća bežanija preko tzv. balkanske rute, gde se nalazi i Srbija. Njihov stvarni dogovor stvorio bi preduslove za mir i zaustavljanje emigriranja. Ali, nismo li opasno zabrazdili, kad očekujemo da bi pre mogle da nas ospokoje vesti o promenama na poprištu rivalstva-partnerstva velikih sila, nego u pribežištima, protiv kojih se diže i izborne poene umnožava desni ekstremizam, koji je i doveo do sadašnjeg globalnog kriziranja – američkom neopravdanom invazijom na Irak 2003, a nekoliko godina kasnije i slomom giganata na njujorškom Volstritu.
Ako, ipak, u velikom preokretu, neko od izgnanika načini povratnike, mogao bi s pravom da s nađe među favoritima za Nobelovu nagradu za mir. Pogotovu što bi takvim podvigom olakšao posao ranijim laureatima, među kojima su bili Ujedinjene nacije, njene fondacije za izbeglice i decu (UNHCR, UNICEF), Crveni krst, Evropska unija…
Bude li takve inicijative, trebalo bi da je podržimo. Ako izostane, valjalo bi da je predložimo. Ne samo zarad globalnog nego i zbog uravnotežavanja unutar nas, od kojih i dalje više ljudi odlazi nego što se vraća.
Pogledaj vesti o: Dodela Oskara 2013
