Izvor: Politika, 17.Dec.2011, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Propiranje prljavog rata
Džordž V. Buš se arogantnim glupostima, isfabrikovanim lažima i nebuloznim vizijama o promenama zemlje o kojoj ništa nije znao marta 2003. toliko duboko ukopao u pesak Mesopotamije da je trebalo gotovo devet godina da Barak Obama izvuče Ameriku iz rata u kome nije dobila ništa, a izgubila mnogo.
Borbena zastava je na ceremoniji u Bagdadu konačno spuštena, mada će tamo još dugo ostati – na pola koplja.
Ako je veliki bliskoistočni analfabeta, Buš, mogao da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << fantazira o Iraku kao „demokratskoj i prosperitetnoj“ državi koja će biti model Bliskom istoku, onda su gotovo iste Obamine reči dokaz da je Amerika veoma malo naučila iz jednog od svojih najbolnijih ratnih iskustava.
S kojim pravom, sem na cinizam, sekretar za odbranu Leon Paneta na završnoj ceremonija na bagdadskom aerodromu može da poruči da rat nije bio uzaludan, jer „ostavljamo nezavisan, slobodan i suveren Irak“?
Ne, ne. Razoreni Irak je galaktički daleko od predstava koje je o njemu širio Buš, a Obama ih, ispunjavajući svoje predizborno obećanje, olako prihvatio. „Prljavi rat“ prvog nije na kraju ništa mnogo „čistiji“ od izvlačenja drugog.
Kakav kontrast u poređenju s događanjem istog dana u kome je Tunis dobio prvog slobodno izabranog predsednika arapskog sveta – pokazujući da Arapi imaju mnogo uverljiviji demokratski primer od onoga koji je spolja nametan oružanom intervencijom i okupacijom koja je Irak uništila iznutra.
Odavno se nije dogodila takva kontrastna slučajnost između razornog legata američkog militarizma i konstruktivnog ponašanja običnih Arapa koji su rešeni da sopstvena društva menjaju na mnogo legitimniji način.
„Prva slobodna republika“ o kojoj govori novi tuniski predsednik Monsef Marzuki u dubokom je kontrastu sa situacijom u dramatično podeljenom, osiromašenom, nesigurnom i regionalnim silama prepuštenom Iraku.
Obama je ispunio obećanje i izbegao Bušove slavodobitne proglase pobede pre nego što je pravi rat i počeo, ali Irak je od 2003. simbol svega što Arapi žele da izbegnu: stranu invaziju, 150.000 mrtvih, milione raseljenih po zemlji i izbeglica po svetu, stotine hiljada ranjenih i traumatizovanih, uprošćen američki politički inženjering zavođenja demokratije, sećanje na okupatorsku torturu po zatvorima, pretnju podelom, krvave unutrašnje sektaške sukobe šiita i sunita, bombaše-samoubice, etnička čišćenja, arenu Al Kaide, uništavanje elementarne infrastrukture koja preživele ostavlja bez vode, struje, dovoljno hrane i lekova, korupciju, hiljade milijardi dolara koje su umesto u razaranja i neprekinutu tenziju mogle da odu na razvoj.
Tokom svih Bušovih godina, Amerika je osionom nadmenošću korodirala sopstveni imidž „lidera slobodnog sveta“. Vašington se nadao da će bitno izmeniti geopolitičke realnosti regiona, uspostavljajući proamerički režim u Bagdadu. Invazija jeste promenila mnogo šta, ali ne na način kome se Buš nadao.
Uspela je da barem u dve stvari upropasti ono što je trebalo da budu strateški nacionalni interesi SAD: da ratnim operacijama potrese tržište nafte – što je omogućilo dramatičan i brz oporavak Rusije i njen povratak na svetsku scenu, da omogući da Iran postane nesporna regionalna sila kakav je danas.
Bušova priča o „krstaškom pohodu“ objedinila je muslimanski, kao i arapski svet. Tokom svih ovih godina narastao je antiamerikanizam jer je model koji je Vašington nudio s pravom izjednačen s uništenjem, prevarom i kriminalom.
Ne bi li pokazao da nije američki klijent, irački premijer Nuri al Maliki sada je odbio zahtev SAD da jedan broj vojnika zadrže, kao i zahtev da se pridruži pokušajima rušenja sirijskog predsednika. Ne deluje kao američki uspeh.
Sadam Husein je diktatorsku vlast počeo uz pomoć SAD. Obračunavao se krvavo sa opozicijom. Premijer Maliki danas čini isto – samo u ime „krhke demokratije“. Kao i Sadam, koristi svog sina, Ahmada, da američke firme ukloni iz bagdadske Zelene zone da bi ubacio svoje poslovne partnere. Premijera grupe za ljudska prava već kritikuju zbog tajnih zatvora, hapšenja novinara, otpuštanja univerzitetskih profesora.
Obaminu sugestiju da Irak može da bude model arapskim aspirantima za demokratiju teško da iko može da shvati ozbiljno. Pre bih rekao da se radi o samoohrabrujućoj iluziji sadašnjeg stanara Bele kuće koji bi da sačuva stanarsko pravo za još četiri godine.
Kontrast Iraka i tuniske revolucije jasmina koja je oborila despotski režim Zin al Abidin Ben Alija nudi mnogo bolji, pa i pravičniji model završenim ili nezavršenim bliskoistočnim revolucijama.
Šta mislite, da li primeri Iraka, ili načina obaranja Muamera Gadafija u Libiji mogu da ohrabre Sirijce? Kladim se da ne mogu – što je najveći adut predsednika Bašara el Asada.
Tuniski model nudi se kao neuporedivo legitimniji, efikasniji i dugoročniji način putovanja od autoritarnosti ka demokratiji arapskog sveta. Zasnovan je na osećanjima i potrebama ljudi, na lokalnim akterima i lokalnim dozama želje za promenom.
Širom Bliskog istoka i Severne Afrike, arapska potreba za reformama, iskazana rušenjem ili pokušajem rušenja starih diktatorskih i korumpiranih režima, pokazuje da je Irak – primer za izbegavanje.
Sem u slučaju Libije, niko od Arapa nije pozvao Amerikance ili Britance da uz pomoć „koalicije voljnih“ i taktike „šokiraj i zastraši“ osvoji „srca i duše“ arapskog sveta.
Obami bi neko morao da kaže da anglo-američka invazija 2003. nikada Arapima nije služila za primer – sem kao potvrda neprekinutog haosa, strahova, smrti i razaranja.
Ogromna većina Arapa, ali i normalnih ljudi širom sveta, na događaje u Iraku poslednjih devet godina gleda kao na epitom neokolonijalnih invazija predatora sa Zapada. Irak nije model demokratije već košmara.
Iračanima je, povlačenjem Jenkija, ostavljeno da vidaju rane – što će nekako uspeti pod uslovom da im se više niko ne meša sa strane. Što je verovatno nerealan zahtev, jer uplitanje će ostati kao legat sramne invazije i brutalne okupacije. Baš kao i američki napori da svom novom „partneru“ prodaju što više novog oružja sada kada je nafta ponovo počela da se eksploatiše.
Obamina ideja da je razoreni Irak model arapske demokratizacije je ne manja prevara od Bušovih izmišljenih povoda intervencije – oružja za masovno uništavanje Sadama Huseina ili prisustva Al Kaide.
„Demokratski“ Irak je, prekidom „nediplomatskog prisustva SAD“, duboka uvreda autentičnog Arapskog proleća. Nazivati Irak „slobodnim“ je lakrdija.
Iračani imaju sva prava da se pitaju: čemu je rat poslužio. Sem ranjavanju zemlje koja je ostavljena da se bori za elementarni osećaj normalnosti i za udaljeni povratak statusa koji je imala u arapskom svetu. Okupacija je bila kletva.
A Amerikanci? Izgleda da su zaboravili zašto je uopšte izvršena invazija. Pustite niz vodu retorička sanjarenja Bušovih neokonzervativaca, ali njegova administracija nije krenula u rat zato što je htela da remodelira Bliski istok. Nije tragala za nekim uzvišenim ciljevima. Buš je prihvatio rizik vezan za akciju zato što je strahovao da rizika neakcije.
Iskustvo za Obamu u Avganistanu? Svakako, ali izgleda da će morati da prođe još neko vreme pre nego što zvaničnici u Vašingtonu priznaju da je Amerika u Iraku izgubila rat koji nikada nije trebalo da počne.
Boško Jakšić
objavljeno: 18.12.2011
