Izvor: Politika, 29.Jun.2014, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Park mira na buretu baruta
Stanovnici Kosovske Mitrovice žive svoju svakodnevicu, ali u strahu koji ih prati punih 15 godina. Posebno ih brine to što se ovakvoj ratnoj priči ne nazire kraj
Kosovska Mitrovica – Još se oseća težak miris suzavca, još su vidljive patrone šok-bombi, osećaju se nagorele gume i miris lima, od nedelje kada su na Glavnom gradskom mostu, tu uz Park mira, sagrađen od uklonjene barikade, Kfor, Euleks, Rosu sprečili ponovni upad ekstremnih Albanaca u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << severnu Mitrovicu.
Tu, na Glavnom gradskom mostu, Park mira ponovo je otvorio priču o Kosovskoj Mitrovici, o buretu baruta, za koje su mnogi, doduše stranci, mislili da je ispražnjeno.
Žive Mitrovčani svoju svakodnevicu, ali u strahu koji ih prati punih 15 godina. Posebno ih brine to što se ovoj, ovakvoj ratnoj priči, ne nazire kraj.
Uz most ponovo „čuvari mosta”, ali ne oni nekadašnji, već kosovski policajci, italijanski karabinjeri. Samo na nekoliko koraka od mosta, nadaleko poznat kafe-bar „Dolčevita”, koji je, bez obzira na to da li se puca, da li suzavac štipa oči i „grize dušu”, da li je napolju žega, vrelina, kiša ili mećava, uvek pun. Neki novi klinci tu su, reklo bi se, danonoćno. Ubijaju vreme, neki prave pauzu, mnogi se ratosiljali škole pa sada i oni „motre tamo na jug”.
Olivera J., studentkinja iz Crne Gore, kaže da je napravila pauzu i da se u ovom kafiću najbolje odmori, bez obzira na to što je na samo desetak koraka od mosta koji svakog momenta preti da „eksplodira”.
– Brinuli se moji, gledali na televiziji šta se događalo u nedelju, ali ja sam navikla, znala sam gde dolazim a i rekla sam im: Kud 20.000 ljudi, tu i ja – kazuje Olivera, kršna Crnogorka, studentkinja jednog od 10 fakulteta u Kosovskoj Mitrovici. Reče: „Napišite da sam student Prištinskog univerziteta”.
Malo dalje u glavnoj ulici, odakle se račva mnoštvo sokaka i uličica koji se već s prvim mrakom saviju u noć i gde zalazi samo onaj ko tu živi i ko mora – gužva. Na nekih kilometar dužine od „sreza” do mosta, tablice mitrovačke, srbijanske, kosovske… Kafići puni, prodavnice pune, radno vreme uglavnom do 17 sati.
Na improvizovanim tezgama prodavci zeleniša iz sela sa severa Kosova, ali i iz enklava južno od Ibra.
Radovan Petronijević na dve gajbe prodaje veze luka, belog i crnog, po ceni od 30 dinara. Ima i salate, vezica od 15 do 20 dinara i, kako kaže, tek ubranog paradajza iz njegovog staklenika.
– Tu sam, dođem ujutru autobusom ili nekim kombijem, ponesem ono što mi u bašti stiže, a prodajem i mleko, kozje, koje je sada tako traženo da bi mi trebalo bar 20 koza da imam u toru – govori Petronijević, nekada radnik „Trepče”, penzionisan, koji dolazi iz leposavićke opštine.
Kako kaže, nije mu teško da svakog jutra prevali više od 30 kilometara u jednom pravcu.
Prodaje se kô alva, što reče ovaj sredovečni čovek, kozje mleko po ceni od jednog evra. Ima na improvizovanim tezgama svega, kao što ima na glavnoj zelenoj pijaci, uz sami most, koja je otvorena samo subotom. Vrvi od automobila, što na ulici, što na trotoaru.
U centru grada mašine, sve bruji od radova jer se gradi kružni tok, gradi se od para iz Srbije, rekoše nam oni koji to znaju, a od onih obećanih iz Evropske unije, od 38,2 miliona evra koji treba da se podele na „ravne časti” na četiri opštine, i još po 500.000 evra pride, ni traga ni glasa. Obećala Evropska unija, pa sad ćuti.
– Radnik sam „Standarda”, zaposlili me opštinari i to zahvaljujući pisanju „Politike”.
Zatičemo Janka Radivojevića, prešao 25. godinu, tu u centru grada, dok vozilima „Standarda” krstari gradom. Sređena je Mitrovica, uređuje se. Kako čusmo, zbog kružnog toka biće izmešten samo malo niže spomenik Grigorija Stepanoviča Ščerbine, ruskog konzula koji je od arnautskog kuršuma stradao 1903. godine na Staroj stanici na Bairu u južnoj Mitrovici.
Zatičemo jednog Mitrovčanina kako se raspravlja dok mu „pauk” odnosi vozilo. Nema druge, moraće da plati ležarinu od 2.000 dinara i da auto, tek pošto ga odnesu, preuzme s placa.
Na tomboli, kao i uvek, gužva. Odjekuju brojevi, mnogi se nadaju „ludoj sreći”. Na taksi stanici, reklo bi se, milion taksista. Gorostasni mladić Miljković kaže taksira po 12 sati dnevno, jedva da mu ostane 1.000 dinara, ali radi i druge poslove, bavi se i poljoprivredom, pa jedva preživi od nekih 100 evra taksirajući.
Upis na fakultetima počinje uskoro. Na 10 fakulteta Prištinskog univerziteta boriće se za svoje mesto u klupi studenti iz Srbije, Crne Gore, Bosne... a mnogi se pribojavaju da će im diplome biti sa „šiptarskim pečatom”. Oni koji znaju, tvrde da to nije tačno, da je to samo propaganda i ništa više.
Biljana Radomirović
objavljeno: 29/06/2014
Pogledaj vesti o: Zimske gume, Eulex, Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
