Izvor: Politika, 16.Dec.2011, 23:38   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Poslednji voz za Katangu

Razumljiva mi je želja porodice pokojnog premijera Zorana Đinđića da se otkrije i politička pozadina tog mučkog ubistva. Utoliko mi je čudnije da to u Srbiji traje, eto, osam puta duže nego u Americi

Vorenova komisija službeno je zaključila istragu o ubistvu američkog predsednika Džona Kenedija godinu dana posle atentata u Dalasu.Naime, izveštaj je objavljen 27. septembra 1964.godine, Kenedi je ubijen 1963. godine. Time je službeni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Vašington stavio i službenu tačku na ubistvo najpopularnijeg američkog predsednika. Sve kasnije, knjige, studije i filmovi o tome šta se, zapravo, dogodilo u Dalasu bili su plod privatnih istraživanja. Pokušaja političke upotrebe i zloupotrebe atentata od strane američkih vlasti nije bilo.

Razumljiva mi je želja porodice pokojnog premijera Zorana Đinđića da se otkrije i politička pozadina tog mučkog ubistva. Utoliko mi je čudnije da to u Srbiji traje, eto, osam puta duže nego u Americi.No, možda je naše pravosuđe osam puta savesnije i pažljivije nego američko.Pa nam treba osam godina da bi u potpunosti ispitali šta se događalo i ko je sve bio umešan na ovaj ili onaj način u to ubistvo? Opet, zar treba pružati priliku cinicima i zlobnicima da podsete kako se priča o političkoj pozadini atentata na Zorana Đinđića najviše ponavlja uoči izbora? Zašto vlast u Srbiji jednom za sva vremena ne završi sa tom istragom, zašto se ne ide do kraja i otkriju sve moguće okolnosti i konteksti tog atentata? Čemu ovo razvlačenje, nije valjda da smo zemlja sa više tajni od SAD? Kada smo zbog slučaja ubijenih gardista u Topčideru zvali u pomoć FBI, zašto nismo zvali i konsultovali CIA, DIA i ostale američke službe i u slučaju ubijenog srpskog premijera? Već smo se oslonili na Nemce samo u jednom sporednom veštačenju oko puške iz koje je pucano.

Svako normalan mogao bi da zaključi, opravdano ili ne, kako u svemu tome ima dosta onih koji dosta znaju o onima koji dosta znaju. I svi se međusobno drže u šah-pat poziciji. Znate ono iz osnovne škole : „ko prvi pisne....” Ako to nije tako, molim lepo, završite već jednom i konačno tu istragu oko političke pozadine atentata, podignite krivične prijave, privedite i ispitajte osumnjičene, donesite presude, strpajte ih u zatvore. Nemojmo da se politički život ove zemlje stalno odvija u ambijentu zaštićenih svedoka tipa Vlada Budala i Đura Mutavi, koji uvek mogu da se izvuku iz „fioke”, do nacionalnog problema ko je i kada odobrio dozvolu za neku zimsku, staklenu, bašticu u Beogradu. Ispada da smo svi u stakleniku. Na posmatranju. No, pošto imamo mentalitet prevaranta koji misli da je prevaren, onda nije nimalo čudno to što nam je ponašanje neuverljivo, provincijsko, nesigurno.

Preosetljivi i traumatizovani, posledice opsesivnog totalitarizma bivšeg sistema i bivšeg režima? Možda, jer ovde su neki godinama bili fascinirani „slobodnom Evropom”, uostalom i logično, svet je bio podeljen na dva dela. Pa su kod nas živeli nesrećnici lišeni slobode i pod jarmom strane, komunističke, ideologije, proganjani halucinacijama i šizofrenijom. Na drugoj strani su bili srećkovići koji su živeli u slobodnom, normalnom, rasterećenom „savršenom” svetu, kao iz sna. Prelazak iz jednog sveta u drugi godinama je išao preko Trsta, sa pečenim piletom i paradajzom, u vozu za farmerke, cipele i žvake. Srećniji izabranici sistema svoje su mesto pod suncem i tada imali, u partijskim vilama na Jadranu. Sada kada smo konačno slobodni može nam se desiti da pogrešno iskoristimo našu slobodu i da se probudimo sami, na pragu još jednog istorijskog nesrećnog slučaja. Žrtve sudbine ili žrtve nedostatka dostojanstva? Da li su to ljudi u Beogradu, Valjevu, Nišu manje Evropljani od stanovnika Rima, Pariza i Berlina? Jesmo li to mi iz Srbije samo potencijalne „pridošlice drugog reda”? U poslednjem vozu za Katangu?

Svašta nam se prebacuje, za mnoge stvari sami smo krivi. Radio Dojče vele emitovao je 19. januara 2000. godine razgovor sa Tomasom Kenigsom, izaslanikom UN za obnovu civilne uprave na Kosovu. Razgovor je vodila novinarka Adelhajd Fajlke Timan. Gospodin Kenigs u tom razgovoru kaže „da su na Kosovu problem albanske paralelne strukture vlasti”, dok novinarka postavlja pitanje hoće li srpski jezik biti obavezan deo školskog programa na Kosovu, jer je srpski jezik neophodan za kasniju reintegraciju? To je bilo 2000. godine, danas se govori samo o paralelnim strukturama srpske vlasti na severu Kosova za koje se optužuje Beograd. Ko je to u Beogradu i zašto „prespavao” vreme od 19. januara 2000. godine do 9. decembra 2011. godine? Gde su nam sada zaštićeni svedoci da o tome progovore? Da vidimo političku pozadinu našeg ćutanja i neaktivnosti tokom prvih godina posle 2000. godine.

Još od vremena rajskog vrta sloboda ima dva lica: ona se može iskoristiti i za dobro i za zlo.Za nju je potrebna harmonija sreće i mudrosti. A mudrost je u svim svojim vidovima, zapravo, doktrina jedinstva. Ima li ga danas u Srbiji? Nema. Opet gubitnici? Videćemo..

Miroslav Lazanski

objavljeno: 17.12.2011

Nastavak na Politika...