Izvor: Politika, 21.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta Francuzi stvarno žele
Dvoje glavnih kandidata, Segolen Roajal i Nikola Sarkozi, na meti kritike
"Glasaću za antiglobalistu Žozea Bovea", kaže mi mlada francuska intelektualka koja je ovih dana posetila Beograd, izražavajući tako svoj revolt što se ceo levi blok nije ujedinio protiv "kandidata bogatih", kako u Parizu zovu Nikolu Sarkozija. Revolt se može očekivati i u taboru desnice, gde za sada ćute simpatizeri ekstremnog desničara Žan-Mari le Pena i za javnost daju glas Sarkoziju, ali po >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sistemu: "Kad kažem Sarkozi, mislim Le Pen".
Buntu glasača umnogome je doprinela nezdrava predizborna atmosfera u kojoj se ne štede glavni kandidati, socijalistkinja Segolen Roajal i kandidat desnice Nikola Sarkozi. Sarkozi je odavno na udaru kritike zbog stava prema imigrantima, kao i proameričke politike. Šta god da uradi, ne valja, požalio se "Vašington postu" Anri Geno, jedan od najvernijih Sarkozijevih savetnika.
"Francuzi ne znaju šta hoće. S jedne strane žele autoritet, a s druge im smeta što je Sarkozi ponekad grub i agresivan", kaže Geno.
Kada je reč o Segolen Roajal, njeni simpatizeri su skandalizovani svakodnevnim napadima fokusiranim uglavnom na marginalne stvari, na primer na njene lepršave suknje i ženstvene žakete. Popularni komičar Džamel Debuz ju je u svom šou programu uporedio sa Meri Popins i rekao da se nada da će njena slika u bikiniju, objavljena prošle godine, služiti kao oficijelni portret u svakoj policijskoj stanici u Francuskoj ukoliko pobedi.
Sa Roajalovom je isto kao sa Sarkozijem – šta god da uradi, ne valja. Ovih dana, kada je pozvala žene da glasaju za nju, odmah su stigle kritike da je to pogrešna i kontraproduktivna strategija. Mišel Fitusi, jedna od vodećih komentatorki i kolumnistkinja, rekla je da tražiti od žena da iz solidarnosti glasaju za Segolen Roajal znači vređati njihovu inteligenciju. Ako žele da glasaju za kandidata levice (a 53 odsto ženskog glasačkog tela bi moglo biti presudno), to je zato što je smatraju sposobnom, a ne zato što je žena.
Uz sve optužbe, podmetanja i ismejavanja kao da su potpuno zaboravljene (prilično bogate) političke biografije i (doduše već kritikovani) predizborni programi ovo dvoje kandidata. Svojevremeno jedan od najmlađih gradonačelnika pariskog predgrađa Neji, Sarkozi je u više navrata bio ministar: budžeta (1993–1995), komunikacija (1995), ekonomije (2004) i policije (od 2004. do marta 2007), a okosnica njegovog predizbornog programa je smanjenje taksi za četiri odsto, stvaranje ministarstva za imigracije i nacionalni identitet, kao i smanjenje administracije.
Segolen Roajal je član parlamenta još od 1988. i u tri navrata je bila ministar: za životnu sredinu (1992–1993), za obrazovanje (1997–2000) i za porodicu (2000–2002), a u kampanji je obećala da plata neće biti manja od 1.500 evra, kao i kampove za mlade prestupnike i još dosta pogodnosti za porodicu.
Energičan, gladan medijske pažnje i sa očajničkom željom da uđe u Jelisejsku palatu, Sarkozi izaziva podozrenje i zbog stavova koje često menja.
"Pun je kontradiktornosti", kaže za njega Filip Ride, biograf, tvrdeći da ljude plaši njegov temperament. Prošlog meseca je mladima u Parizu citirao Martina Lutera Kinga, poručujući im da je san o bratstvu i pravdi promenio Ameriku, "pa zašto ne bi pomogao i Francuskoj", a odmah posle toga najavio osnivanje ministarstva za imigracije i nacionalni identitet ako pobedi.
Evropska unija mu pruža podršku, ali strahuje od njegovog nacionalizma, prenosi "Rojters". Kao sin imigranata (otac Mađar, majka grčko-jevrejske krvi), Sarkozi najbolje shvata da imigranti moraju da se integrišu u francusko društvo, ali je takođe svestan da imigracija mora da bude kontrolisana, potvrđuje i njegov politički savetnik Patrik Devedijan, naglašavajući da "nije lako zatvoriti vrata doseljenicima, a da kuća ne eksplodira".
Segolen Roajal je, prema rečima Nikol Bašaran, analitičarke iz Instituta za političke studije, "odlično startovala – lepa žena koja obećava i na koju bi ljudi bili ponosni". Uz to, istraživanja pokazuju da Francuzima više nije strana ideja da imaju ženu za predsednicu (početkom 2006. njih 94 odsto smatralo je da je žena sposobna za ovu funkciju). Ali napadi na Roajalovu, prema rečima Nikol Bašaran, usledili su zbog njene nekompetentnosti, dok ju je jak ego posvađao sa dva savetnika i, bar za sada, nije joj dozvolio da se s nekim udruži.
"Ja sam žena i majka četvoro dece. Čvrsto stojim na zemlji i praktična sam osoba. Ja sam slobodna žena", izjavila je nedavno na početku zvanične kampanje, ali se tada već uveliko vukla za njom, kao rep, sopstvena nesmotrena izjava da Francuska ima samo jednu nuklearnu podmornicu (a ima ih sedam).
Kako će Francuzi usmeriti svoj revolt i šta oni stvarno žele, pokazaće sutra – glasanjem.
Gordana Popović
[objavljeno: 21.04.2007.]
