Izvor: Politika, 29.Dec.2013, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Spomenik moralne neutemeljenosti
Odlazak Denisa Mekšejna u zatvor baca sasvim novo svetlo na njegove žučne istupe protiv Srba
Bivši poslanik u britanskom parlamentu, ministar za Evropu i naš stari znanac Denis Mekšejn proglašen je krivim zbog pronevere oko 13.000 funti i osuđen na kaznu zatvora od pola godine.
Nekadašnji laburistički zastupnik pokušao je da od parlamenta naplati krivotvorene račune za lične troškove, a posle tvrdoglavog dokazivanja „nevinosti”, na kraju je ipak priznao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << krivicu.
Na prvi pogled ne deluje kao naročito zanimljiva priča vredna većeg udubljivanja. Političari lepljivih prstiju nigde nisu egzotična pojava, pa ni u Velikoj Britaniji (samo u skorije vreme pet članova parlamenta uhapšeno je zbog lažiranja troškova), ali „slučaj Mekšejn” ipak ima malo dublji smisao za javnost u Srbiji.
Britanski političar je, naime, odavno poznat po oštrim kritikama Srba i izrazito pokroviteljskom odnosu prema kosovskim Albancima.
Bez namere za seirenjem nad sudbinom posrnulog Mekšejna, njegov slučaj je ipak najzgodniji primer kako pojedinci i grupacije bez ličnog integriteta mogu bezočno da spinuju javno mnjenje u određenom pravcu, u ovom slučaju protiv Srba.
Posebno se istakao, i to je ono po čemu ga ovde najviše pamte, žestokim istupom protiv izveštaja koji je o trgovini ljudskim organima na Kosovu i u Albaniji sačinio Dik Marti. Mekšejn je izjavio da takav dokument predstavlja sramotu za Savet Evrope, jer je prepun propagande i bez ikakvih dokaza.
„Izveštaj koji se odnosi na kosovskog premijera Hašima Tačija i druge vođe OVK ima propagandne namere.”
Antikampanja u slučaju „Žuta kuća” nastavljena je i na stranicama „Volstrit džornala”, gde je ovaj nekadašnji ministar za Evropu u kabinetu Tonija Blera u autorskom tekstu napisao da je Martijeva istraga „politički motivisana” i da joj je cilj „opstrukcija nezavisnosti Kosova”.
Mekšejn je zbog toga kritikovao Savet Evrope, a zapadnim medijima uputio packe što su taj izveštaj „nekritički” preneli.
Gorčina i ostrašćenost prema Srbima izbijaju iz gotovo svakog njegovog teksta koje je nakon smene s ministarskog položaja 2005. kao „ekspert za Balkan” obilato objavljivao u najuglednijim svetskim novinama.
Razmere štete izazvane takvim nekritičkim pisanjem teško da mogu poništiti naknadni dokazi o autorovoj upletenosti u skandale. Denis Mekšejn u svojim napisima vrti jednu te istu matricu, po kojoj svako spominjanje Srba mora da bude propraćeno osvrtom na Srebrenicu i eru Slobodana Miloševića. Naizgled trivijalan događaj razlog je da Mekšejn napiše pozamašnu analizu čije je zaključak da će mnogo vode proteći „pre nego što se Srbi modernizuju”.
Javljajući se periodično u levičarski orijentisanom „Nju stejtsmenu” kao nezaobilazna inspiracija nadolazila su mu dešavanja u Srbiji. Tako, na primer, u tekstu naslovljenom „U fudbalu kao i u politici Srbija i dalje ništa ne razume” Mekšejn ne štedi reči da spoji nespojivo i dokaže kako su rasistički ispadi na srpskim fudbalskim terenima veoma bitan deo identiteta jednog naroda koji ne može da se posmatra drugačije nego kroz prizmu zločina u Srebrenici.
U vremenskom poklapanju huliganskog ponašanja srpskih navijača, koje je za svaku osudu, sa izjavom „najistaknutijeg živog Srbina Radovana Karadžića” u Haškom tribunalu da ne vidi razlog da se izvini za akcije u Sarajevu i Srebrenici, Mekšejn prepoznaje više od slučajnosti.
On gradi konstrukciju u kojoj nema dileme oko srpske urođene zloće, čiji su zločini i divljanje huligana samo neizostavni pojavni oblici.
Omiljena tema kojoj se često vraća jeste Kosovo i advokatisanje za albanske interese. Nekadašnje odbijanje Ivice Dačića da se rukuje s Hašimom Tačijem kod Denisa Mekšejna pobuđuje poriv da se priseti Vilija Branta kako je kleknuo u Varšavskom getu. Paralelu između Holokausta i Kosova ne nalazi za potrebno da dodatno objašnjava.
Fasciniranost Kosovom pretočiće i u knjigu „Zašto je Kosovo još važno”, u kojoj na istom crno-belom fonu pojednostavljuje i analizira anatomiju jednog konflikta. Za ovo delo je čuveni intelektualac Kristofer Hičens napisao da „će stajati kao spomenik jednom surovom vremenu i hrabrosti koja ga je prevazišla”.
Autoritet takvog kalibra bez greške garantuje prođu na eminentnijim svetskim adresama, a neskrivena naklonjenost jednoj strani postaje opšteprihvaćeni aksiom.
Ne treba očekivati da će ga to što je žrtvovao lični integritet za nekoliko hiljada funti demantovati kao geostrateškog mislioca u Velikoj Britaniji. Njegovi istomišljenici već ističu da pare nije trošio na luksuz i da nije radio iz lične koristi, već iz najboljih namera, odnosno želje da društvo menja nabolje.
Doduše, to je slično objašnjenjima koja koriste i kada bombarduju pogrešno selo ili slučajno pobiju svatove umesto terorista Al Kaide. Svejedno, njegovi ostrašćeni tekstovi i javni nastupi ostaće trajni spomenik jedne moralne neutemeljenosti.
Dragan Vukotić
objavljeno: 29/12/2013
