Izvor: Politika, 10.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Putinova treća runda
Predsednički izbori u Rusiji, zakazani za proleće 2008, izgubili su svaku draž. Praktično preko noći, posle pristanka aktuelnog šefa države Vladimira Putina da za predstojeće parlamentarne izbore (3. decembra 2007) bude nosilac izborne liste Jedinstvene Rusije, kompletno političko ustrojstvo najveće države na svetu kao da je postavljeno naglavce. "Carevina" – faktička i duhovna – koja je opstajala tolike vekove, koja je pregurala najstrašnije ratove i ideološke košmare, ostaje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bez gospodara na kakve je navikla. Car, vladar, predsednik, svejedno, odlučio je da zemlju dalje vodi kao – državni službenik.
Zdanje Kremlja na Crvenom trgu kao da se pretvara u kulturno-istorijski spomenik, doduše monumentalan u svakom pogledu, ali kakvih je po Moskvi ionako podosta. Vlast odlazi iz svog vekovnog, i reklo bi se – prirodnog – staništa, da bi se preselila u zdanje Belog doma, sedište vlade, isto ono na koje je Boris Jeljcin početkom oktobra 1993, sa lakoćom uverenog demokrate, ispaljivao tenkovske granate. Ispada da je njegov tadašnji pokušaja da zaustavi istoriju bio uzaludan. Rusijom će u narednom periodu vladati premijer i njegov kabinet, štedro podržani od strane najveće partije u Državnoj dumi.
Šta će biti sa Kremljom
To je ono što je atrakcija. Šta, međutim, stoji iza Putinove odluke da uđe u treću rundu rukovođenja Rusijom? Da li je, zaista, reč o suštinskoj demokratizaciji? Šta će biti sa Kremljom? Pravo funkcionisanje ove vladarske institucije je nedokučiva tajna, koja traje još iz carskih vremena kada je Rusija bila imperija, zatvorena u sebe i dovoljna samoj sebi.
Na Zapadu su skloni da priču o novoj Putinovoj ulozi svedu na puku želju za održanjem vlasti. Pri tome, na Rusiju i dalje gledaju isključivo kao na zemlju kojom vlada korumpirana klika i kojoj trenutno dobro ide samo zbog visokih cena energenata na svetskom tržištu. Zloslutnici čak predviđaju ekonomski, pa i socijalni, krah najveće države na svetu već 2010. Zbog, navodno, nedovoljno razvijene cevovodne mreže za distribuciju gasa i nafte, koja preti da zaguši celu ekonomiju, pozivaju na oprez...
Pa zar to nije razlog više da Putin, koji je u proleće ove godine najavio okretanje kompletne ruske privrede (i ne samo privrede) novim tehnologijama, ubrzanu izgradnju novih cevovoda i čvršće spajanje sa evropskim i dalekoistočnim potrošačima, pokuša taj svoj naum i da sprovede u delo.
Drugima, opet, smeta zatvorenost ruske ekonomije za zapadne investitore. Ali, da li je neobično to što današnja Rusija, moćnija nego ikada, sama traži strateške partnere? Ova zemlja nema nikakve potrebe da i dalje bude puki izvoznik sirovina i da zavisi od kolebanja na zapadnim tržištima. Okretanje Kini, Indiji, Japanu... – najdinamičnijim ekonomijama današnjice – teško da se može protumačiti kao pogrešan potez.
Kada je reč o demokratizaciji političkog života u zemlji, sa Zapada pozivaju Rusiju da se ugleda na Ukrajinu, a Putina da sledi primer Viktora Juščenka. Kako, međutim, objasniti uporno insistiranje šefa ukrajinske države da mu se, upravo zbog političke jalovosti uvezene sa Zapada kroz "narandžastu revoluciju", vrate ovlašćenja koja je imao njegov (nedemokratski) prethodnik Leonid Kučma?
Osvrnimo se i na slobodu medija. Perjanice Jeljcinove ere u ovoj sferi – Boris Berezovski i Vladimir Gusinski – kako se ispostavilo, bili su najobičniji mangupi i mešetari. Pomenuta dvojica, ali i mnogi drugi, upravo su uz pomoć medija sebi obezbeđivali status nedodirljivih koji im je, potom, omogućavao da razvijaju i te kako unosne "sporedne" poslove. Uglavnom, kriminalne.
Carski naslednik
Procedura po kojoj je Putin došao na vlast 2000. godine nije se suštinski razlikovala od procedure koja je vekovima krasila carevinu, kao i potonje sovjetsko društvo. U pitanju je bilo tek prilagođavanje novim okolnostima. U nedostatku cara ili partije vlasti, ulogu promotora novog šefa države preuzeo je njegov prethodnik, i to je sve.
Reakcija Kremlja (kuloarskog) na Putinov korak biće zato posebna priča. Iza dvorskih zidina uvek se dešavalo štošta što je bitno uticalo na funkcionisanje države, a u stvarnosti je ostajalo nevidljivo, pa čak i odvojeno od ličnosti vladara. Reč je, pre svega, o administraciji predsednika kao posebnoj instituciji, ali i o drugim službama. Odlazak Putina mnogima će poremetiti planove i lišiti ih ne tako male lične moći.
U vreme Jeljcina "dvorom" je vladala takozvana familija, uticajna grupa za pritisak koju je predvodila njegova kćerka Tatjana Djačenko. Slični moćnici su opstajali i u Putinovo vreme. Da li je, dakle, moguće Kremlj pretvoriti u običan kulturno-istorijski spomenik?
Slobodan Samardžija
[objavljeno: 10.10.2007.]
