Izvor: Politika, 05.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Predsednik koji ispunjava obećanja
"Ovo će biti prvi svetski šampionat na koji odlazimo s neskrivenom namerom da osvojimo zlatnu medalju", izjavio je pre tri meseca predsednik Košarkaškog saveza Španije (FEB) Hose Luis Saez. Možda je nekome to zvučalo prehrabro, možda i – netaktički, ali se obistinilo na najlepši mogući način, pošto je u polufinalu savladan olimpijski pobednik Argentina (75:74) a u finalu zbrisan evropski šampion Grčka (70:47).
U našem sportu (i društvu) retki su funkcioneri koji su kadri >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da postave visoke ciljeve i da ih ispune i da tako jasno povuku crtu između sebe i mnoštva alibi-majstora. Pomenimo predsednika Odbojkaškog saveza naše zemlje Aleksandra Boričića koji je posle osvojene bronze na Olimpijskim igrama u Atlanti 1996. naglasio da je cilj – zlato u Sidneju 2000. Tako je i bilo.
Marionete sivih eminencija
Nekada su Španci mogli samo da maštaju da će im košarka biti uspešna kao naša, mi smo im bili idoli, a danas oni imaju sve ono čime smo se mi dičili decenijama: i sjajne rezultate u svim selekcijama (kadeti, kadetkinje i juniorke – evropski prvaci, juniori bronzani...) i svoje mesto u najvišim forumima Svetske košarkaške federacije (Hose Luis Saez je izabran u Izvršni bord). Naša košarka je izgubila ugled i na terenu, jer četiri godine tone, i van njega – najnoviji dokaz slabosti domaće organizacije je to što je niko nije predstavljao na Fibinom kongresu u Tokiju iako je u tom gradu boravio "krem" domaće košarkaške diplomatije...
Srpska košarka je žrtva neplanskog rada i ličnih interesa. Umesto da se na ključna mesta dovode najbolji, da se postavljaju oni koji predlože najkvalitetniji program za napredak, Košarkaški savez je postao stecište marioneta raznih sivih eminencija. Toga su svesni mnogi naši proslavljeni igrači koji ne žele ni da kroče u Sazonovu 83, zna to i svetski čovek Borislav Stanković koji se u izbornoj trci povukao pred lokalnim "junakom" Blažom Stojanovićem, zna to i trenerski doajen Ranko Žeravica ukazujući na mnoge propuste rada Stručnog saveta koji "puca od autoriteta a nema autoritet"... Međutim, niko nema hrabrosti da potegne pitanje nečije odgovornosti a kamoli da upre prstom i pokaže na krivca. Što je još gore, niko ne daje predloge kako da se izađe iz krize, a ona je sve dublja.
Zašto jedan Pau Gasol, najbolji igrač upravo završenog Svetskog prvenstva, može mirno da kaže u svojoj zemlji da nije uvek spreman da igra za svoju reprezentaciju (na Evru 2005 u Beogradu bio je TV komentator) i da mu na tome niko ne zameri, a jednom od najperspektivnijih centara na svetu Nenadu Krstiću iz KS Srbije prete oduzimanjem pasoša i zabranom ulaska u zemlju i čak mu zastrašuju porodicu. Neretko se može čuti poslednjih godina, doduše ne toliko glasno, da neki naši igrači ne žele da igraju za "ovakav Savez". Ko će tek igrati za novi KS Srbije kad njegov sadašnji predsednik Blaž Stojanović uporno ponavlja, čak iz Japana, da "svima koji ne žele da igraju za Srbiju treba oduzeti pasoše i zabraniti ulazak u zemlju".
Nije bilo (ne)uspeha
Posebno nezrelo, pa čak i uvredljivo za svakoga ko se razume "u brojeve", zvuče priče pojedinih odgovornih ljudi u našoj košarci da u Japanu "nije bilo neuspeha". Jer taj plasman (deoba od 9. do 16. mesta) je jedan od dva najlošija u istoriji "plavih" na svetskim prvenstvima: na prvom Mundijalu 1950. u Buenos Airesu bili su 11. a od Rio de Žaneira 1963. uvek su bili na pobedničkom postolju, sa rekordnih pet zlatnih medalja (Amerikanci i Rusi imaju po tri).
Jedna od retkih izjava koje teško mogu da se ospore jeste ona da "ovaj tim nije mogao više". Čak nije tačno i ono čime se pravda loš rezultat – da je izvršena smena generacija – , pa će se po svemu sudeći dogoditi isto što i posle Evra 2003 u Švedskoj na kojem je bilo igrača sa "jednokratnom upotrebom". Čak je i Bora Stanković naglašavao da je jedna od krupnih grešaka načinjena upravo te 2003. jer je to bio najbezbolniji trenutak za smenu generacija.
Primer da se rad na duge staze isplati upravo je Španija koja ovu svoju generaciju neguje od 1998 (petorica sadašnjih 26-godišnjaka bili su omladinski prvaci i sveta i Evrope: Kabezas, Navaro, B. Rodrigez, F. Rejes i P. Gasol). I viceprvak Grčka je dugo gradila "kostur" svog tima, kao i olimpijski pobednik i četvrta na svetu Argentina. Trećeplasirani Amerikanci su prošle godine počeli da stvaraju ekipu za Olimpijske igre u Pekingu 2008. A videćemo koji od naših igrača iz Japana će se pojaviti u Pekingu, ukoliko stignemo do njega (iz Evrope se na taj događaj plasirala Španija kao prvak sveta, pridružiće joj se još dva najbolja tima sa Evra 2007 u Španiji, a još četiri će dobiti priliku kroz kvalifikacije).
U odnosu na prošlu godinu naša reprezentacija je pretrpela najviše izmena od svih selekcija na svetu, a i u svojoj istoriji kada se gledaju timovi od sezone do sezone. Ostali su samo Avdalović, Rakočević i Miličić. Kada se radi planski, svake godine se uvode dva-tri nova igrača a ne devet. Ako su već pravljeni rezovi, moglo je to da se uradi hrabrije i mudrije, kao što je učinio selektor Turske Bogdan Tanjević koji je zalupio vrata nekim iskusnim igračima a uvrstio pola "srebrnog" mladog tima sa nedavnog Evropskog prvenstva za košarkaše do 20 godina u Izmiru. Turci su u Japanu stigli do šestog mesta i već im se nazire jak sastav za Mudnijal 2010. u Istanbulu. A iz našeg mladog tima, koji je Turke savladao u finalu na njihovom terenu, niko nije dobio priliku da igra u Sendaiju i Saitami.
[objavljeno: ]
