Izvor: Politika, 29.Okt.2012, 10:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Perl Harbor na iranski način
Doktrina preventivnog udara preti Iranu. Stari sindrom Perl Harbora ispoljava se sada i kod iranskog nuklearnog programa, pri čemu se svet zabrinuto pita da li je izraelski napad na Iran neizbežan. Stav Teherana, koji je u zaštiti svojih prava na razvoj nuklearne tehnologije već napričao mnogo toga protivrečnog i uopšte nepotrebnog, ne ide na ruku iranskim ajatolasima. Zaključak svih prognoza jeste ili uopšte ne započinjati raketno-avijacijski udar ili izvršiti to brzo, precizno i pobednički. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ali takav scenario nije lak jer nijedan ratni plan ne preživi sudar sa stvarnošću. Posebno kada je Iran u pitanju, jer su američke traume s Teheranom još sveže.
Dakle, pregovori između predstavnika Međunarodne agencije za atomsku energiju, IAEA, i vlasti u Teheranu oko iranskog nuklearnog programa teku po sistemu toplo-hladno, malo se odvijaju, a još više se prekidaju. Inspektori IAEA tvrde da im Iranci ne omogućavaju da posete sva mesta za koje se sumnja da su lokacije iranskog tajnog vojnog nuklearnog programa, Teheran, naravno, to energično demantuje. Istovremeno, zapadni mediji spekulišu i sumnjaju da je Izrael uopšte vojno sposoban da samostalno izvede operaciju bombardovanja iranskih nuklearnih postrojenja ne bi li tako zaustavio iranske atomske ambicije. Zato su u Izrael pohrlili svi mogući funkcioneri Vašingtona da uvere Izraelce da ne učine ono „što ne mogu da učine”. Pa onda „Njujork tajms”, koji se poziva na „američke odbrambene zvaničnike bliske Pentagonu”, izražava sumnju u izraelske mogućnosti, jer bi Izraelcima „trebalo najmanje 100 aviona koji bi prešli ukupan put od oko 3000 kilometara”. Odgovor na sve moguće dileme da li je Izrael vojno sposoban za takvu operaciju jeste potvrdan – da, Izrael ima kapacitete, znanje i sredstva za tako nešto. Osim toga, Izrael je scenario eventualne operacije bombardovanja iranskih postrojenja za nuklearna istraživanja ili proizvodnju atomskog oružja već proigravao.
Naime, pre nekoliko godina izraelska avijacija imala je veliku i vrlo složenu vežbu, pri čemu je oko 250 borbenih aviona, F-15 i F-16, odletelo do granice teritorijalnih voda Španije, tamo kružilo oko pet minuta i zatim su se svi avioni vratili u matične baze. Izraelski avioni približili su se teritorijalnim vodama Španije skoro do Gibraltara, doleteli su iz raznih pravaca, u vazduhu su borbene grupe bile odvojene i do 150 kilometara, ali su se svi avioni našli iznad zamišljenih ciljeva istovremeno, što je dovoljno jasno pokazalo da se radi o vežbi sinhronizovanog udara na više prostorno udaljenih ciljeva. Tokom leta, borbene avione gorivom su snabdevali avioni-tankeri, KC-130 iz 103. i 131. skvadrona, kao i avioni-tankeri KC-707 iz 120. skvadrona izraelskih vazdušnih snaga. Istovremeno, s tom vazduhoplovnom vežbom u Izraelu se odvijala i velika vežba celokupnog sistema PVO, kao i masovna mobilizacija svih struktura civilne zaštite. Skoro celokupno stanovništvo bilo je u skloništima.
Izrael ima superiornu avijaciju koja može da doleti do Irana i izvrši udare po određenim ciljevima. Za eventualni napad na iranska nuklearna postrojenja spremni su avioni F-16, 104 aparata iz baze „Nevatim”, u bazi „Ramat-David” spremno je još 120 aviona F-16, verzija D i C, kao i 101 avion F-16 verzija I u bazi „Ramon-Hatzerim”. Znači, ukupno 325 aviona F-16 opremljenih najpreciznijim bombama i raketama, pre svega s laserski vođenim bombama GBU-28 koje probijaju beton i zemlju debljine 30 metara. Radi zaštite lovaca-bombardera F-16 na takvom zadatku biće angažovana i 24 lovca F-15 iz baze „Hatzerim”. Inače, izraelska vojna industrija napravila je specijalne penetratore PB-500A za bombe Mk-83 i Mk-84 upravo radi razbijanja podzemnih nuklearnih postrojenja u iranskom nuklearnom kompleksu u Natancu.
Ako Izrael napadne Iran, kuda sve mogu da idu rute izraelskih aviona? Avioni F-15 i F-16 mogu da prođu kroz vazdušni prostor Jordana ili Iraka bez većih problema. Jordan sigurno neće ometati izraelske avione, jer znaju kako bi se to završilo, a Iračani sada i nemaju PVO. Izraelci mogu da koriste i deo vazdušnog prostora Sirije. Mogu da lete i preko Saudijske Arabije, pa onda u niskom letu iznad Persijskog zaliva, da ih ne bi otkrili iranski radari. Tako izraelski avioni mogu relativno lako da se nađu iznad svojih meta. Svaki avion F-15 i F-16 može da ponese po četiri bombe GBU-28 koje prodiru duboko kroz zemlju, beton i čelik i tek onda eksplodiraju. Te bombe zovu „ubicama bunkera”, a njihovu kupovinu dogovorili su predsednik SAD Džordž Buš i izraelski premijer Ehud Olmet još 2007. godine. Izrael je tada kupio i bombe GBU-39 za gađanje manjih ciljeva. Moguća ruta izraelskih aviona do pre godinu dana bio je i let kroz turski vazdušni prostor, ali sada je to zbog trenutnih odnosa dve zemlje skoro nemoguće, ali nije i apsolutno isključeno. Zavisi kako odluči Vašington. Postoji i opcija leta kroz međunarodni vazdušni prostor oko Saudijske Arabije, ali je to prekomplikovano i sa stanovišta iznenađenja skoro neizvodljivo. Sve rute zahtevaju najmanje jedno ili dva tankovanja gorivom tokom leta. Ruta oko Saudijske Arabije i više tankovanja.
Izrael može da se odluči i na udar svojim raketama, za tzv. džeriho opciju. Izrael raspolaže sa oko 130 balističkih raketa tipa „džeriho-2” i „džeriho-3”, dometa i do 4.800 km. Izraelska ratna mornarica ima tri podmornice klase „delfin” sposobne da lansiraju američke krstareće rakete UGM-109 „tomahavk”, a te podmornice mogu neopaženo da uđu u Persijski zaliv.
Čime Iranci mogu da se brane? Iranski sistem PVO je daleko od tehnologije 21. veka. Čak ni ruski PVO sistem „tor” tu ne može mnogo da pomogne, jedna baterija tih raketa i dve baterije starih projektila „houk” brane nuklearni centar „Bušer”, a po jedna baterija sistema „tor” i sistema „houk” štite centar u Esfahanu. Po jedna baterija istih raketa je oko iranskog svemirskog centra „Šeman”, dok dve baterije projektila brane Arak nuklearni kompleks. Centar „Fordov” štite po jedna baterija sistema „tor” i „houk”, a nuklearni kompleks u Natancu brane četiri baterije „houka”, jedna ruskog sistema „kub” i dve baterije modernije verzije sistema „tor”.
U eventualnoj vazdušnoj borbi s izraelskim avionima F-15 nijedan iranski avion nema velikih šansi za uspeh. Teheran, zapravo, raspolaže s ukupno 40 do 50 operativno ispravnih aviona. Stari američki lovci F-14 koje imaju Iranci i ruski Mig-29 u verziji koju ima Iran teško da mogu da se suprotstave izraelskim pilotima.
Spremni za udar: izraelski avioni F-15 (Fotodokumentacija „Politike)
Dakle, po cenu vrlo prihvatljivih gubitaka, izraelski avioni mogu da unište deo iranske nuklearne infrastrukture. Neke objekte mogu da unište bombama GBU-28, neke ne mogu. Površinske objekte i instalacije za lansiranje iranskih balističkih raketa mogu da unište. Celokupan iranski nuklearni program mogu da vrate 10 do 15 godina unazad. Ciljevi izraelskog udara biće pre svega postrojenje s centrifugama u Natancu, 220 km jugoistočno od Teherana, i „Fordov”, postrojenje sa 3.000 centrifuga za uranijum, oko 95 km jugozapadno od Teherana. Nuklearni centri „Esfahan”, 345 km jugoistočno od Teherana, i „Arak”, proizvodnja teške vode, 245 jugozapadno od Teherana, takođe su mete. Ciljevi „druge kategorije” su vojna baza „Parčin”, 35 km jugoistočno od Teherana, i dve raketne baze, „Iman Ali” blizu grada Koramabada u Lorestan provinciji, i baza u Tabrizu u severnoj provinciji Azerbejdžan-Šarki. U tim bazama smešteni su iranski balistički projektili „šahab-3” i nove rakete „gadr”. Verovatni domet tih raketa je do 1.500 km. Niko ne razvija rakete tog dometa da bi nosile samo klasičnu bojevu glavu.
No, projektila koji mogu dosegnuti Izrael Iranci i nemaju mnogo, samo četiri lansera za 20 projektila „šahab-3”, te 16 lansera za „šahab-1” i „šahab-2”. S druge strane, izraelska PVO raspolaže sa 17 baterija raketa „houk” poboljšane verzije, šest baterija raketa „patriot”, tri baterije projektila „erou” i s najmodernijom mrežom radara za gledanje „iza horizonta”, sve locirano kod Hadere, Palmačima, Nevatima i Beršebe. Čak i da Iran lansira rakete na Izrael vrlo mali broj tih projektila eventualno bi i prošao kroz PVO sistem Izraela. Eventualnom blokadom Hormuza Teheran bi samo pomogao SAD, pa i nekim zemljama Zaliva, da i one uđu u sukob. Ostaju još teroristički napadi „Hezbolaha”. I cene nafte. U Izraelu kao da je počelo odbrojavanje, trka s vremenom ušla je u završnu fazu.
-------------------------------------------------------------------------
Vojna moć Teherana
Iranski raketni čamac
Iran je u poslednjih 15 godina razvio prilično snažnu vojnu industriju, a ima i odličnu vojnu saradnju sa Severnom Korejom. Oružane snage Irana broje ukupno 523.000 pripadnika, uz rezervu sa još oko 350.000 ljudi. Kopnenoj vojsci Irana najviše nedostaju moderni tenkovi, od ukupnog broja od 1.613 tenkova samo je 480 modernih tipa T-72. Ostalo su tenkovi T-55, pa britanski „čiften” i američki M-60A1. Osnovnu vatrenu moć iranske kopnene vojske čini artiljerija sa svojih 8.200 topova. U sastavu kopnene vojske je i 230 helikoptera raznih tipova.
Teheran je u razvoju domaće vojne industrije prioritet dao strateškim raketnim snagama, ratnoj mornarici i avijaciji. Kopnena vojska bila je malo zapostavljena, jer su u Teheranu pravilno procenili da u eventualnom sukobu s bilo kim niko neće na kopnenu invaziju Irana. Previše velika teritorija i pretežak teren. Iranci su proteklih godina razvili nekoliko tipova balističkih raketa, od „šahab-1”, dometa od 1.300 km do „šahab-3” s dometom od 1.500 km. Tu su i projektili tipa „gadr” i „sadžil”, dok je status rakete srednjeg dometa tipa „ašura” za sada nepoznat. Sve te rakete nisu pod komandom vojske, već Islamske revolucionarne garde.
Iranska avijacija poseduje 312 borbenih aviona raznih tipova. Udarnu snagu čini 44 američka aviona F-14 „tomket” još iz vremena šaha Reze Pahlavija, 35 bivših iračkih aviona Mig-29 i deset iračkih „miraža F-1E” koji su preleteli u Iran u vreme „Pustinjske oluje” 1991. godine da ih ne bi Amerikanci uništili u Iraku.
U sastavu avijacije lete i američki lovci-bombarderi F-5 „tajger” i F-4 „fantom”, ruski avioni Su-25 i Su-24, ali i domaći avioni F-7 „azarakš”, jedna vrsta kopije aviona F-5. Vazduhoplovna industrija Irana usmerila je svoje napore na modernizaciju postojećih američkih aviona F-14, F-4 i F-5 tako što su Iranci svuda po svetu, gde je to bilo moguće, kupovali rezervne delove za te letelice, a kod kuće sve to modernizovali.
Odustajanje Moskve da Teheranu proda PVO sistem S-300 jeste problem za iransku zaštitu nuklearnih postrojenja, iako za blisku PVO Iranci imaju sasvim dovoljno raketa „krotal”, „repir”, „tajgerket”, „houk”, „stinger” i „strela-2M”. Za odbranu od napada iz vazduha na većim daljinama i visinama imaju ruske projektile SA-5 i „tor”, ali u manjem broju.
Iranska vojna industrija razvila je proteklih godina celu gamu brzih borbenih čamaca naoružanih supermodernim torpedima. Brzi torpedni čamci klase „tir”, voze i do 54 čvora na čas, lansiraju po dva superkavitaciona torpeda tipa „dalam”, koja opet idu brzinom od neverovatnih 200 čvorova na čas. Sumnja se da su ta iranska torpeda zapravo kopija ruskog čuvenog torpeda tipa VA-111 „škval”, čiju je tehnologiju Iranu dala Severna Koreja. Ta torpeda lansiraju se iz ruskih podmornica klase „kilo”, a Iran poseduje tri takve podmornice. Ni jedan ratni brod na svetu ne može da se bori protiv ruskog torpeda tipa „škval”, koji je uzgred nesrećno potopio i rusku nuklearnu podmornicu „Kursk”. Uz četiri raketne fregate i desetine brzih čamaca sa kineskim krstarećim raketama, uz domaće krstareće projektile razvijene na osnovu ruskih i kineskih, iranska ratna mornarica može u svakom trenutku da zapreči providbu kroz Hormuz. Iranski pomorski stručnjaci javno kažu da oni samo primenjuju „jugoslovensku taktiku obalne odbrane”, strategiju asimetričnog rata na moru. Sa jedne strane imate američke nosače aviona i supermodernu avijaciju, s druge strane imate Irance sa dobrim reljefom, brzim čamcima, dobrim i nečujnim podmornicama, superbrzim torpedima i niskoletećim raketama.
Miroslav Lazanski
objavljeno: 29.10.2012.
