Izvor: Vostok.rs, 10.Feb.2012, 12:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nepoznati Prokofjev i isti taj Puškin
10.02.2012. -
Veliki pesnik Puškin i veliki kompozitor Čajkovski za Ruse su nepokolebljivi tandem koji je postojao oduvek. Ali, između ostalog, u ruskoj kulturi postoji još jedan takav tandem: Puškin-Prokofjev. Za njega malo ko zna, on nije imao sreće od samog početka – od 30-ih godina kada se veliki kompozitor 20. veka Sergej Prokofjev okrenuo istim onim Puškinovim sižeima kao i Čajkovski – Evgeniju Onjeginu i Pikovoj dami. Između ostalog, 10. februara, na dan sećanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << na Puškina u Peterburgu će prikazati predstavu Evgenije Onjegin, upravo sa muzikom Prokofjeva.
Kompozitor ju je pravio za postavku koju je realizovao jedan od lidera moskovske scene, rukovodilac Kamernog pozorišta Aleksandar Tairov povodom stogodišnjice od pogibije Puškina. Ali predstava nije bila prikazana, pošto su Tairova osumnjičili za kritički odnos prema vlastima. Ostao je sam projekat postavke Evgenija Onjegina, govori u intervjuu za Glas Rusije peterburški istoričar pozorišta Aleksandar Čepurov.
Profesor govori da je Tairov predložio revolucionarni postupak za to vreme: da se na scenu izvedu ne samo junaci romana u stihovima, već i sam pesnik. Šta fiše, da se napravi atomosfera u kojoj je nastajala Puškinova poezija – tačnije njegovo prijateljsko okruženje. Tako su se u predstavi pojavili pesnici Vjazemski, Deljvig. I nama se takođe činilo važnim da sačuvamo ne samo Puškinove likove, već i lirski glas samog Puškina, koji razmišlja o životu, o svojim junacima. Pesnik egzistira u krugu svojih prijatelja istomišljenika, i ovaj motiv, obraćanje prijateljima koje je svojevremeno jasno otkrio Tairov, mi smo očuvali u našoj postavci.
Za Sergeja Prokofjeva Evgenije Onjegin je od mladosti bio sveta knjiga. Ali on je smatrao da je nemoguće da se prihvati obrade tog romana posle Čajkovskog. Uporedo sa tim Prokofjev je izražavao žaljenje što Čajkovski u operi nije iskoristio neke važne epizode. U postavci Tairova one su postojale i to je posebno privuklo Prokofjeva. Ali najvažnije nije u tome što je kompoztor proširio scenske okvire Puškinovog romana – govori Aleksandar Čepurov i nastavlja:
Prostor Rusije je prostor polja, šuma, livada, koje se mere ne samo kilometrima, nego i nekim unutrašnjim stanjem... To je stalno prisutno kod mladih junaka Onjegina. Pejzaž postaje deo duše. Postoji još zanimljiv postupak kojim se bavio Prokofjev: on je ozvučio unutrašnje glasove junaka. Oni zvuče jednako. Tražeći razumevanje u tom ogromnom prostoru života, ali ne nalazeći jedinstvo, nikada se ne slivaju u duet.
Glas duše je melodija koja zvuči istovremeno sa rečima junaka po sižeu... Takva forma je već opravdala sebe u drugom remek-delu Prokofjeva, koje je preporođeno u Peterburgu: muzici za Puškinovu dramu Boris Godunov. Predstavu je 1937. hteo da postavi istaknuti reditelj Vsevolod Mejerhold, ali nije stigao – bio je represiran. Zaista, prokofjevska „puškinijana" nikako nije imala sreće... Moguće da će snagama umetnika čuvenog peterburškog Alekandrijskog pozorišta i muzičara Akademske kapele biti vraćeni u kulturnu praksu makar oni muzičko-dramski fragmenti koje je istorija sačuvala. Između ostalog, Aleksandar Čepurov sa svojim istomišljenicima namerava da obnovi i ono tšo je ostalo od filma po Puškinovoj priči Pikova dama, na kojem je Sergej Prokofjev radio sa poznatim rediteljem Mihailom Romom. A 10. februara čuće se Evgenije Onjegin.
Izvor: Golos Rossii, foto: RIA Novosti
