Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 21.Feb.2016, 00:34   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Vatrogasci

Od svih špriceva koje sam kao budući učenik prvog razreda video najviše mi se dopadao vatrogasni špric. Na drugom mestu beše špric kojim je tirac pelcovao živinu, postojao je špric za pravljenje kobasica, pa špric za istoimene krofne, divili smo se i sifonu kojim je kod Moca ili u Perlezu kod Acka presecano vino, ali i sirup za orandžadu, obožavao sam špric za vinograd, koji kao neka kontraharmonika ide na leđa, zahvaljujući njemu i zavoleo sam do dana današnjeg bakar (bakar i >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << aluminijum zar nisu lepši od plemenitih metala?), omražen je bio špric kojim smo primali nekcije, igla zastrašujuće velika i debela, možda je moj strah služio i kao uveličavajuće staklo, video sam mrak u njenoj nutrini i video sam da joj je vrh zasečen ukoso kao vrh nategače: i za to je dakle bilo mesta, i za tim je bilo potrebe, ali vratimo se vatrogasnom špricu, vernom pratiocu vršidbe: mogao ga je gurati odrastao čovek, imao je špric dve ručke, mislim dva točka napred i dve noge, primao je možda dva akova vode, pumpao se dabome ručno i stajao je napunjen u avliji dokle god bi vršalica radila. Zabranjeno je bilo prskati se iz njegovog creva, ali je ferbota svakodnevno kršena, ko ne bi voleo da nekoga isprska ili da sam bude istuširan snažnim mlazom: od prvog tuširanja u kupatilu delilo nas je, kako koga, deset godina. Svaki domaćin imao je i plekano bure ili manju badnjicu napunjenu vodom za ne daj bože, ni tu nisi smeo da se kupaš, ali smo i to radili: u vodi se još mogao naslutiti miris komine, a u još slabijim tragovima čak i grožđa.

Kao i sva druga sela imali smo dobrovoljno vatrogasno društvo koje za tolika vrela i dugačka leta nije nijedared stavljeno na kušnju. Da li je postojala je cisterna, nasađena na les zaprežnih kola, koja jesu imala malo svečaniji jarmac i ofarbanu rudu, spreda su ličila čak i na fijaker ili na bolje taljige? Kola sam, kažem, samo nekoliko puta video u vatrogasnoj, ni danas nisam načisto šta je bila vatrogasna, imenica, možda je pun naziv bio vatrogasna postaja, stanica... Nisam siguran, ali mora da je postojao raspored, ko kog dana i noći dežura sa svojim konjima za slučaj da se nešto upali, uglavnom nikad nisam video, i dobro je što nisam, ta kola ni naš DVD u akciji. Kao da se sećam sikire, pijuka, možda i šlema, ali što se tiče uniformi koje bi bile otporne na visoku temperaturu, čisto sumnjam da su čekale u nekom metalnom šifonjeru - verujem da bismo u gašenje požara kao i svojevremeno u NOB morali da krenemo u civilnim odelima.

Ono što i danas u mom sećanju sija kao novčić na kiši jeste vatrogasni dom, tačnije prostorija u koju je stigao prvi televizor: bio je na raspolaganju svima nama koji smo bili i pod vatrogasnom zaštitom društva: Živa Avijar postavio ga je na vrh šifonjera iz bezbednosnih razloga, da ga kogod ne oturi, ali i da bi publika mogla da ga odasvud vidi: za razliku od bioskopske sale, pod u vatrogasnoj bio je ravan, nenumerisane stolice su bile u sedam-osam redova krivih kao što su nakrivljene ograde po Srbiji, tu se dolazilo unapred, kao danas u dom zdravlja, da se zauzme mesto, da se gledaju Mija, Čkalja, Klej, Vule Jeftić, braća Čarlton, Bobi i Džeki, ali i Nobi Stajls, rodonačelnik i simbol grube igre, na tom televizoru videćemo prvu bubamaru, fudbalsku loptu koja nije jednobojna, i travu najpre na štrafte, potom i kariranu, pravi štof za odelo, sportski komentatori RTB nisu za vreme prenosa dolazili do reči od novopečenih televizijskih gledalaca, čim bi se u nemačkoj reprezentaciji istakao igrač koji nije plavokos čula bi se ekspertiza: taj je naš! tog su naši pravili!, u vatrogasnoj se nije čekalo na DNK, šezdeset i neke imaju švapski reprezentativci više od dvadeset godina, i ako dvojica ne deluju kao da su iz lebensborna – to su naši!

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 19.10.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...