Izvor: Politika, 28.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Konačan odlazak Suharta
Bivši indonežansku diktator sahranjen uz najviše državne počasti, uz ukazivanje na svetle i tamne strane njegove 32-godišnje vladavine
Indonezija se juče konačno oprostila od „oca nacije” i „savršenog zločinca”, generala Suharta (88) koji je najvećom muslimanskom nacijom sveta vladao 32 godine. Na poslednjem ispraćaju, uz najviše državne počasti, učestvovala je politička elita zemlje sa predsednikom Susilo Bamang Jodojonoom na čelu, ali >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i uglednim državnicima iz regiona. Pogrebnu povorku do porodičnog mauzoleja na centralnoj Javi ispratilo je i na desetine hiljada Indonežena, javile su agencije.
Suharto je preminuo u nedelju, u elitnoj bolnici Džakarte, u kojoj je boravio od 4. januara, posle dramatičnog pogoršanja njegovog zdravlja. Zvanični uzrok smrti je „višestruko otkazivanje organa”.
Spektakularna sahrana, sedmodnevna nacionalna žalost, ali i prostor koji su Suhartovoj smrti posvetili svetski mediji, skrenuli su pažnju na ličnost koja je obeležila istoriju jugoistočne Azije u drugoj polovini 20. veka. Suharto je, naime, i posle smrti podjednako kontroverzan kao što je bio i za života: istovremeno je slavljen kao lider koji je Indoneziji doneo političku stabilnost i postojani ekonomski rast i osuđivan kao okrutni diktator i jedan od najkorumpiranijih političara sveta.
Njegov dolazak na vlast u martu 1966 – i povlačenje u maju 1998 – još nisu dovoljno razjašnjeni. Prvi čin je još jedna od misterija hladnoratovske ere i značajna azijska epizoda u istoriji američkog „obuzdavanja” ekspanzije komunizma. Drugi je bio za nijansu transparentniji – Suhartovo odlazak u ekonomskom i političkom haosu koji je 1998. zahvatio Indoneziju, kao refleksija ekonomske krize koja je prethodne godine pogodila ceo region – izgledao je kao jedini način da se spreči potpuni kolaps. U svakom slučaju, Suharto je istinu o dva najvažnija događaja u svojoj karijeri odneo u grob.
Kao general-major koji komanduje strateškim rezervama, on iz anonimnosti izlazi u vreme kad je do danas još sasvim nerasvetljeno ubistvo šestorice generala u septembru 1965. uzdrmalo položaj Sukarna, prvog indonežanskog predsednika, koji u tim godinama otvoreno flertuje s Kinom i oslanja se na Komunističku partiju Indonezije, tada najveću KP posle sovjetske i kineske. Iako je bio u armijskom vrhu, Suharto se iz nekih razloga nije našao na spisku otetih i likvidiranih generala, ali se potom stavio na čelo armije i organizovao pogrom koji je čak i CIA u jednom svom zvaničnom izveštaju nazvala „najvećim masovnim ubistvom u 20. veku”. Tek naknadno će se otkriti da su američke diplomate tih dana u Džakarti vojsci predale svoj spisak od oko 5.000 komunista i njihovih simpatizera, ali to je druga priča.
Procena je da je u antikomunističkoj čistki ubijeno između 500.000 i milion ljudi, mahom etničkih Kineza. Sukarno je u martu bio prinuđen da većinu ovlašćenja prenese na Suharta, koji je kompletnu vlast zvanično preuzeo tek 1968.
To je vreme kad Amerika počinje da se zaglavljuje u Vijetnamu, pa Vašington oberučke prihvata generala koji postaje antikomunistički bastion u regionu. Dobiće izdašnu ekonomsku i vojnu pomoć, koja će mu omogućiti da gotovo bankrotiranu zemlju izvede na put ekonomskog oporavka. Proglašava „novi poredak” – zapadni investitori hrle ka indonežanskim prirodnim bogatstvima, dok zapadne demokratije žmure pred brutalnim kršenjem ljudskih prava i zločinima specijalnih jedinica armije koji podjednako brutalno likvidiraju sitne kriminalce i politički nepodobne.
Ekonomija, međutim, raste: za Suhartove 32 godine dohodak po glavi stanovnika u zemlji koja danas ima 235 miliona stanovnika (i oko 300 etničkih grupa koje govore 250 jezika, rasutih na 17.000 ostrva u arhipelagu koji je dug 5.600 kilometara) – raste sa 50 na 500 dolara. U javnim nastupima, general predsednik uvek podseća na svoje skromno poreklo, ali ne krije slabost prema supruzi i šestoro dece (tri sina i tri ćerke), koji će, na različite načine, prisvojiti bogatstvo koje se procenjuje na oko 35 milijardi dolara. Na listi najkorumpiranijih lidera koju su sačinili UN i Svetska banka, Suharto je na mestu broj jedan.
Kad je, posle žestokih, pre svega studentskih, protesta 1998. bio prinuđen da se povuče, protiv njega je pokrenuto mnoštvo sudskih procesa, ali nijedan nije okončan – od gonjenja se i zvanično odustalo početkom ove godine, s obrazloženjem da je isuviše bolestan da bi izdržao suđenje. Jedan od sinova je, doduše, izdržao pet od 15 godina zatvora, ali na tome se stalo.
Poslednjih deset godina Suharto je živeo povučeno. Dao je samo jedan intervju, i to krajem prošle godine, kada je pred Vrhovnim sudom Indonezije dobio spor protiv američkog magazina „Tajm” i odštetu od 106 miliona dolara, jer je sudski opovrgao konstataciju novinara da je prisvojio 15 milijardi dolara.
Jedna od njegovih ćerki je juče, prilikom sahrane, zemljake pozvala da mu oproste. Sadašnji demokratski izabran predsednik nazvao ga je „jednim od najboljih sinova Indonezije”. Konačnu presudu će ipak, jednog dana, dati istorija.
Milan Mišić
[objavljeno: 29/01/2008.]
