Izvor: Politika, 06.Feb.2011, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Islam i demokratija
Koncept „islamskog terorizma” još uvek ledi krv u žilama svima na Zapadu, a sada sve više i svima u Rusiji
Vrhovni verski vođa Irana, ajatolah Ali Hamnei, izjavio je „da su najnoviji događaji u arapskim zemljama posledica islamskog buđenja i nastavak iranske revolucije iz 1979. godine”. Sigurno je da vladajuće političke elite u arapskom svetu neće biti baš najsrećnije zbog te izjave iz Teherana, ali pitanje jesu li islam i demokratija kompatibilni jeste sporno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pitanje za mnoge na Zapadu. Odnosno, mogu li zajedno islamsko društvo i sekularna država?
U Iranu su verske vođe tokom godina uspele da teokratsku državu naprave manje restriktivnom. Izvan Irana politički islam odavno je izgubio kohezivnu, kataklizmičnu energiju, kakvu je Zapad otkrio u godinama posle iranske revolucije 1979. Ali koncept „islamskog terorizma” još uvek ledi krv u žilama svima na Zapadu, a sada sve više i svima u Rusiji. Hrišćani u islamskim državama boje se uvođenja šerijata, dok većina arapskih zemalja odbija da političkom islamu izda i bilo kakav politički legitimitet.
Karta na koju sada igra predsednik Egipta Hosni Mubarak upravo je taj strah Zapada od političkog islama, u Egiptu konkretno to su Muslimanska braća. Naime, sekularisti se boje i veruju da kada bi se jednom islamistički političari domogli vlasti, ne bi je nikada više nikome drugom prepustili. Sami islamisti pothranjuju taj strah kada propovedaju da moć dolazi od Boga, da su vera i država jedno, a njihovo razdvajanje sekularno zastranjivanje. No, bez obzira na sve još uvek je prerano zaključivati da je iranski probni slučaj dokazao da su demokratija i politički islam nespojivi.
Naravno, islamski svet ne vrvi od primera demokratskih načina vladanja. No, vera je tu retko krivac, pre su to surove autokrate, korumpirani feudalni sistemi, bahate armije sa privilegovanim statusom oficira, ili bilo koja kombinacija prethodno navedenog. Ne gledajući Indoneziju kao najveću muslimansku zemlju, a koja je prošla kroz krvavu tranziciju i gde se armija pobrinula da islamska tradicija bude tolerantna, Pakistan koji je kao država specijalno i napravljen za muslimane, a koji sada ima velike probleme, ali ne zbog vere, i Tursku gde je je armija malo potisnuta sa scene zbog islamista blažeg usmerenja, celokupna slika islamskog sveta poprima mračnije tonove kada dođemo do Arapa. Jer, većina arapskih vladara, bilo da su kraljevi ili predsednici, ne vladaju baš previše demokratski. Kraljevi kraljuju doživotno, a predsednici u neprekidnim mandatima overenim na glatko dobijenim izborima. I tako to po tridesetak godina. Uz nešto keša i više lažiranja. Tu je vera uglavnom nevina, jer su politički marifetluci stvar podneblja, tradicije i kulture.
Čak i u Saudijskoj Arabiji, gde važe surovi islamski zakoni, nije islamska maksima ta koja blokira čak i privid demokratije, već vladajuća feudalna porodica. U Siriji se vlast prenosi sa oca na sina, U Egiptu je Mubarak svojevremeno svojim islamistima poštedeo život, da bi zatim godinama morao da se bori s naoružanim ogrankom tog pokreta, a sada mu oni mogu doći glave. Alžirska vojska je, svojevremeno, zbacila islamiste s vlasti, ali to je dovelo do unutrašnjeg sukoba koji traje već 18 godina. U Sudanu je još pre deset godina tvrdokorna islamistička vlada u verski podeljenoj zemlji produbila ionako surov i dug građanski rat, a u Avganistanu su pre 2001. godine talibani nametnuli takav primitivni oblik islama da su šokirali čak i Irance.
Mnogo je mladih iz islamskih država koji misle da ih zapadna civilizacija jednostavno odbacuje i da je jedino mesto gde mogu da nađu svoj mir, zapravo, vera. Neki kažu da je islam zamenio marksizam u ulozi ideologije nezadovoljstva. Jer, kada je levica doživela propast, islamisti su uskočili i popunili prazninu. Tu su i frustracije arapske omladine zbog ukupne neperspektive, tragovi ratova koji su doživljeni kao okupacija arapskih i islamskih prostora od Iraka do Avganistana, sukobi integralista i modernista, ekstremista i umerenjaka, što je sve dovelo do toga da buntovni duh političkog islama iznedri shvatanje da progresivni pokreti treba da se povežu sa religijom i da je slede.
Arogancija sa kojom je Zapad vodio ratove u arapskom svetu, taj trijumfalizam na zapadnim televizijskim stanicama većina Arapa doživela je kao krstaški pohod. Hosni Mubaraka većina Egipćana doživljava kao bliskog američkog saveznika koji je 1991. poslao u rat protiv Iraka dve divizije egipatske vojske. Arapi protiv Arapa.
Jeste da je u pitanju hleb i posao, ali u demokratiji ima i drugih sadržaja.
Miroslav Lazanski
objavljeno: 07.02.2011
.jpg)
