Izvor: Politika, 16.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hilari nije „čovek od gume”
Samo mali broj ljudi može da govori besprekorno svaki jezik, a ne samo svoj maternji, dok ostali to čine sa groznim izgovorom i naglaskom
– Kako se zove naslednik Vladimira Putina? – glasilo je pitanje upućeno gospođi Hilari Klinton.
– Med-vaj-dev! – promucala je bivša „prva dama” u kampanji za predsedničkog kandidata Demokratske partije SAD.
I šta sad. U pitanju je običan lapsus zbog pogrešne fonetske transkripcije. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ruska imena su, uostalom, nešto što većina Amerikanaca nije u stanju da pravilno izgovori.
Debata u Klivlendu
Demokratski predsednički kandidati Barak Obama i Hilari Klinton krajem februara imali su debatu koju je u Klivlendu, u Ohaju, organizovala televizija Em-Es-En-Bi-Si koja ju je direktno i prenosila. Kada se ima u vidu da je reč bila o veoma važnom odmeravanju snaga za osvajanje nominacije u njihovoj Demokratskoj partiji, jasno je da su svi pretpostavljali da su oba učesnika vrhunski pripremljena za ovu priliku.
Međutim, u trenutku kada su na red došla spoljnopolitička pitanja i kad je uticajni veteran novinarstva Tim Rasert (na ovoj televiziji od 1991) upitao Klinton da li zna kako se zove naslednik Vladimira Putina, bilo je jasno da je reč o trik pitanju i da je Hilari saterana u ćošak.
Gospođa Klinton počela je da vrda, da saginje glavu i konačno se upustila u, sada već svima poznat, odgovor:
„Me"hm" Med-vaj-deva, kako god"– promucala je bivša „prva dama”pošto joj je Rasert pomogao da izgovori ime novog predsednika Rusije.
Jedni su ovaj događaj prokomentarisali kao dokaz da za Hilari Klinton nema mesta u trci za „domaćina” Bele kuće, dok su drugi samo dobili potvrdu da su ruska imena nešto što većina Amerikanaca nije u stanju da izgovori. Tako je jedan stručnjak na Nacionalnom javnom radiju izjavio da misli da je ime „Medvedev”, onako kako ga Rusi izgovaraju, jednostavno strano američkom jeziku. U pomoć pritiče Glas Amerike, koji daje fonetsku transkripciju, ali i snimljen muški glas koji prilično dobro izgovara ovo ime. Ipak, i pored sveg truda, teško da bi se predsednik Dmitrij Medvedev okrenuo da ga je pozvao.
Slično ovome, jednom prilikom je dnevnik „Moskou tajms” na engleskom jeziku posavetovao jednu glumicu u Bostonu koja je igrala u dramatizaciji poslednjeg Čehovljevog dela „Višnjik” i očigledno vapila za pomoć svaki put kada treba da izgovori „Boris Borisovič Semjonov – Piščik”.
Bilingvalni novinar bio je veoma detaljan i razmatrao ne samo specifična slova („kada je reč o izgovoru T, D, N jezik mora da dotakne gornje prednje zube, a ne alveolu kao što je to slučaj kod engleskog"), već i pretpostavljen mentalni sklop („možda zato što težimo lenjosti, mišići usta nisu toliko napeti kao što je to slučaj kada se govori engleski").
Stručnjaci bi verovatno rekli da se naš jezik i usta formiraju na određeni način još u detinjstvu i da samo mali broj „ljudi od gume” može da govori svaki jezik, a ne samo svoj maternji, dok ostali to čine sa groznim izgovorom i naglaskom.
Unjkavi govor
Svako ko gleda košarku ili američki fudbal na francuskoj televiziji zna Džordža Edija, sportskog televizijskog novinara, sa nečuvenim unjkavim američkom govorom, tako da tek posle izvesnog vremena čovek počinje da razaznaje da on, u stvari, govori tečan francuski. Jedan od načina na koje Amerikanci kompenzuju poteškoće kod izgovora stranih imena jeste i taj što prisvajaju sopstveni način na koji ih izgovaraju. Tako se novinar britanskog „Tajmsa” priseća da je jednom prilikom radio sa urednikom koji je prilično dobro govorio francuski, ali je koristio samo ženski član „la”, nikada „le”. Kada ga je upitao za razlog, odgovorio mu je, uz poznato otezanje, da mu tako sve mnogo više zvuči francuski.
Po istom principu, kod Amerikanaca je Marija ŠaRApova postala opštepoznata kao ŠaraPOva, što je usvojila i Svetska teniska asocijacija. Kada neko slučajno izgovori Putinovo ime onako kako to Rusi čine – VlaDImir – svi se čude jer na engleskom to zvuči VLAdimir, kao i BOris, a ne BoRIS, kako bi rekli Rusi.
Slučaj Hilari Klinton, s početka priče, nije usamljen u Sjedinjenim Državama. Još jedan primer odnosi se na sam vrh ove zemlje – njenog predsednika Džordža Buša.
Kada je u septembru prošle godine držao govor pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija, Bela kuća je greškom objavila neredigovan rukopis govora.
Buš, koji je poznat po izvrtanju izgovora reči „nuclear” (nuklearan), čudnim kovanicama i slučaju kada je zaboravio ime pakistanskog predsednika Mušarafa, dobija fonetski vodič za izgovor stranih imena, otkriva ovaj tekst.Američkom predsedniku ne samo da je potrebna pomoć kod izgovora dalekih mesta kao što je Kirgizija, već i onda kada je reč o njegovom novom francuskom savezniku, predsedniku Sarkoziju. Nažalost, nije imao pomoć kod izgovora burmanskog opozicionog lidera, pa se valjano spoticao pokušavajući da izgovori njeno ime – Aung San Su Ći.
Dejvid Frum, bivši Bušov pisac govora, izjavio je za „Tajms” da su svi predsednikovi govori sadržali fonetska uputstva, ali da je u slučaju neredigovanog govora koji je stigao do štampe posredi bio „previd”.
I tako, Amerikanci su do sada uspeli da se izbore sa Hruščovom, prihvatili su Rastropoviča i bodrili razne ruske hokejaše, balerine i teniske zvezde. Uspeće oni i sa novim ruskim predsednikom. Me"hm"
Med-vaj-devom, ili kako god već.
Sanja Stijović
[objavljeno: 17/03/2008]
