Izvor: Politika, 10.Avg.2011, 23:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Evropski trougao vlasti
Milano – Da je Mao Cetung živ i da je Evropljanin, on bi bar frazama odgovorio na talas koji je potresao berze: rekao bi, potreban nam je „veliki skok unapred”. Pošto je imao smisla za definicije, verovatno bi shvatio da, iako postoje ogromne razlike između totalitarne Kine iz 1958. i današnje demokratske Evrope, u trenutku kad se treba suočiti sa opasnošću nije dovoljno povući se unazad. Nije dovoljno iskopati odbrambene rovove koji su ponekad nedovoljni da zaustave nevidljivog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << neprijatelja – nepoverenje, premda je to Evropljanima omogućilo da dođu do paradoksalno pozitivne situacije: postalo im je jasno da je evro ogoljen, uz pomoć virusa koji je stigao iz SAD, da je golo i njegovo političko rukovodstvo, da je čitava evrozona neodlučna (pa samim tim i čitava Evropa), jer visi između stečaja i epohalnog privrednog oživljavanja.
Naravno, sadašnje vreme nije vreme velikih lidera, i to je poznato svima, i to ne samo u Evropi. Ali nestanak državnika ne treba nužno da dovede do samoubilačke zaslepljenosti. I tu nastaje prvi problem: sadašnja priroda stare francusko-nemačke osovine. U neusklađenom evropskom orkestru još uvek su Sarkozi i Merkelova ti koji diktiraju ritam svojim zajedničkim saopštenjima, dele pohvale ili prekore, i određuju granicu do koje će se ići uoči svakog sastanka na vrhu. Ali, tu je i jedna veoma olakšavajuća novina: ovaj par postao je trojka, jer, i pored svih evidentnih razlika vezanih za njenu ulogu, u zavisnosti od toga o kojoj se vladi radi, Evropska centralna banka (ECB) preuzela je vodeću pa čak i posredničku ulogu, što nikada do sada nije činila. Realno, današnju Evropu predvodi osovina Sarkozi–Merkelova–Triše, koja će od oktobra delovati u sastavu Sarkozi–Merkelova–Dragi.
Unutar ovog trija primetna je odlučujuća nemačka pozicija, budući da je u stanju da odobri ili zabrani „veliki skok unapred”, koji je toliko neophodan za evrozonu. Na kraju, svesna da se nalazi na ivici provalije, ali i posledica koje bi pogodile čak i Nemačku ukoliko bi došlo do pada, Merkelova je 21. jula prihvatila uvećanje Fonda za spasavanje država, ali i odlučila da bude popustljivija, dopuštajući fondu odobravanje zajmova, i mogućnost da interveniše na sporednim berzama državnih obveznica, pa čak i da rekapitalizuje banke koje su zapale u teškoće.
Pokretanje novog mehanizma počeće u najboljem slučaju do početka samita, krajem septembra, a u međuvremenu će ECB obavljati zadatke koje će kasnije vršiti Fond. Oni optimističniji ove dogovore vide kao stvaranje nekakvog „Evropskog monetarnog fonda” i pri tome podvlače da je učinjen značajan korak u pravom smeru. To je verovatno tačno. Ali da bi se ostvario ovaj projekat, koji sigurno mnogo košta, Angela Merkel mora preći Rubikon.
Nemačka ne želi da EU postane „unija transfera”. To jest, odbacuje kriterijume institucionalne solidarnosti koji bi je primorali da plaća za one koji se nisu žrtvovali. Te žrtve koje su Nemaci napravili u poslednjih deset godina, omogućile su im njihov sadašnji rast i ekonomski prosperitet. Dakle, oni su protiv evroobveznica koje će uticati na objedinjavanje ukupnog duga.
Nemačka je zauzela tvrd stav prema Grčkoj, a danas zauzima ozbiljan ali pragmatičan stav prema Italiji i Španiji, koje nisu sprovele potrebne reforme ili su to učinile previše sporo. Sličan pristup ima utemeljene istorijske i ustavne razloge. Ali, pravo pitanje koje treba postaviti jeste pitanje političke volje. Popularnost Merkelove već je dosta narušena, javno mnjenje još uvek nije spremno da „plaća za druge” više nego što je to potrebno, a tu su i izbori u Nemačkoj 2013. godine. Kancelarka bi morala da bude toliko jaka i toliki evropeista, da bi uspela da amortizuje pad posle sudara dopuštene političke pristojnosti i državničke vizije, kao i dok se bude nalazila pred izborom – nacionalna demokratija ili budućnost Evrope.
Ako nemački odgovor bude pozitivan biće prihvaćena zajednička odgovornost za državne dugove, a evroobveznice će samim tim postati sredstvo novog poretka, pa se sa Fonda za spasavanje država može preći na oblik nadnacionalne finansijske vlade koja danas ne postoji, pa upravo taj izostanak ovakve vlade utiče na tržišta i doprinosi većoj osetljivosti evra. Sve u svemu, treba i dalje nastaviti sa pritiskom (kao što se to čini u Italiji) na uzdržane vlade i na neodlučnu opoziciju, na zakasnelu taktiku i (što je još uvek slučaj sa Italijom) pokušaje da se zaštite sopstveni izborni interesi, koji uvek imaju spreman svima poznat odgovor „kako nas na to primoravaju drugi”.
Ulog je u igri, iza njega je veliko sečivo tržišta, i taj „veliki skok unapred” na kraju će biti mnogo ambiciozniji od onog Maovog. Toliko ambiciozan da ga čak ni Mastriht ne bi mogao ispuniti. Toliko nam je neophodan da moramo da verujemo u Nemačku i u novu evropsku „trojku”.
objavljeno: 11.08.2011.
