Izvor: Sportski Žurnal, 15.Feb.2011, 10:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NALIČJE LOPTE:Ćirilica
Piše: PREDRAG MILJUŠ
Kad su u vreme dominacije jugoslovenske košarke, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, traženi uzroci superiornosti Plavih u odnosu na recimo Špance i Italijane, stručnjaci sa prostora SFRJ potpomognuti kolegama sa Pirineja i Apenina, zaključivali su jednoglasno.
Igru klubova u tim romanskim zemljama >> Pročitaj celu vest na sajtu Sportski Žurnal << vodili su stranci – dvojica, plus poneki naturalizovan – i njima je pripadalo pravo poslednjeg šuta, što znači da su se domaći igrači razvijali bez osećaja odgovornosti, ušuškani u epizodne, mahom dobro plaćene uloge. I kad bi se našli u državnim timovima na velikim takmičenjima, upali bi u situacije na kakve nisu bili navikli u klubovima – da vode glavnu reč.
Dok je sa Južnim Slovenima bilo drugačije. Bili su svoji na svome, i u klubovima i u reprezentaciji, što su radili zimi primenjivali su i leti.
Trend globalizacije u 21. veku niije mimoišao ni prostor SFRJ, iako se on u međuvremenu razdelio i - iz godine u godinu sve je veći broj stranaca u srpskoj košarci. Stručni autoriteti se po tom pitanju ne oglašavaju, verovatno se vodeći devizama novo vreme, novi odnosi i - mali slede velike. Mada se u lakonskom odnosu prema toj činjenici možda mogu naslutiti i određene lične koristi. Ili nezameranje organizacijama za ljudska prava.
Dakle, naši statusno najbolji klubovi, regionalni ligaši, počivaju na strancima. Izvadimo li njih iz tih sastava, dobićemo vrlo skromne ekipe, više za donji nego gornji NLB dom. Istina, takmičarskim zahtevima može se opravdati oslonac na internacionalne snage.
Partizan puni i Pionir i Arenu, nudi zabavu, među TOP 16 je u Evroligi, prvi je na Jadranu, bez premca u Srbiji. Crveno-beli su do dolaska Amerikanaca samo ličili na tim, sada mogu izbeći poslednje mesto. Radnički je u neprekidnoj borbi da preživi, Hemofarm Štada rastrzan između evropskih želja i smanjenih logističkih mogućnosti. Ali, na taj način smo postali deo sveta, koji nam uzima najbolje, a šalje njima suvišne.
Međutim, šta ćemo sa modelom priprema igrača kroz klubove za reprezentaciju, kojoj i SFRJ, i SRJ, i Srbija duguju za popularnost košarke i afirmaciju države?
Srećom imamo formiran nacionalni tim, stvoren kroz igre u mlađim reprezentativnim selekcijama. Problem je samo što veliki broj reprezentativaca u klubovima ima skromnu minutažu, a mali pravo da šutne odlučujuću loptu.
No, ko će naslediti srebrne dečake iz Poljske posle Londona 2012, ako do njega stignu? Za njihove naslednike sve je manje mesta u najboljim klubovima Srbije.
Ovo je aktuelna slika košarkaške Srbije u danu kada smo ostali bez selektora Ivkovića. I osnovni problem sa kojim će se suočiti novi selektor.
Nastavak na Sportski Žurnal...
