Izvor: Politika, 29.Mar.2011, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Politički šamar Sarkoziju
Rezultati pojedinih istraživanja javnog mnjenja ukazuju da aktuelni šef francuske države nema velike šanse za uspeh na narednim predsedničkim izborima
Od našeg specijalnog izveštača
Pariz – Francuski predsednik Nikola Sarkozi doživeo je pravi politički šamar od svojih zemljaka. Na nedeljnim lokalnim izborima Socijalistička partija koju predvodi Martin Obri do nogu je potukla Sarkozijevu Uniju za narodni pokret, osvojivši bezmalo dvostruko više glasova: >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << 35,7 prema 20,2 odsto.
Sarkozijevim mukama tu nije kraj. Partija Nacionalni front, koju odnedavno predvodi Marin le Pen, ćerka dugogodišnjeg desničarskog lidera Žan-Mari le Pena, takođe se pokazala kao znatno jači igrač od predsednika.
Lepenovci su na subotnjim izborima osvojili tek 11,7 odsto glasova, ali ova brojka ne daje pravu sliku jer nisu imali kandidate u 100 izbornih departmana. Da su ih imali, procene kazuju da bi osvojili čitavih 25 odsto glasova, što potvrđuje podatak da su u pojedinim departmanima, u kojima su se takmičili, osvojili naklonost i do 40 odsto Francuza.
Primetno je da Marin le Pen svakoga dana sve više prirasta za srce i onim biračima koji ne vole dramatične promene, ali ističu svoje pravo na bolji život. A među takvima je podosta sarkozijevaca.
Jedno blic istraživanje, sprovedeno dva dana uoči nedeljnih izbora pokazalo je da, pod okolnostima kakve su sada, aktuelni šef francuske države ne bi imao šta da traži na narednim predsedničkim izborima koji će se održati u aprilu 2012. Ne bi dospeo čak ni do drugog kruga.
Daleko iza sebe ostavili bi ga Marin le Pen i Dominik Stros-Kan, prvi čovek Međunarodnog monetarnog fonda, koji će verovatno biti predsednički kandidat socijalista.
Ispada tako da je Sarkozijev poklič na rat protiv Libije, barem kada su u pitanju njegovi zemljaci, bio zamah u – prazno.
Francuzi, očigledno, ne dele predsednikovo mišljenje da je „krstaški rat protiv Gadafija”, kako je to nedavno okarakterisao ruski premijer Vladimir Putin, ono što im je trenutno najpotrebnije. Pogotovo ne sada, kada se posledice svetske ekonomske krize i dalje osećaju sa takvom silinom, i kada je opstanak ujedinjene Evrope preči od rasparčavanja prekomorske Libije.
Mnogo šta od onoga što je Sarkozi obećavao zemljacima kada je 2007. došao na vlast, nije ostvareno. Naprotiv. Francuska ekonomija je polako klizila nadole, a sa njom i predsednikova popularnost.
Nezaposlenost je rasla dostigavši najviši procenat u celoj deceniji i trenutno iznosi 9,6 odsto, što je više od Bugarske, Rumunije ili Kipra.
Odluka da se granica za odlazak u penziju sa 60 podigne na 62 godine, ma koliko imala ekonomsko opravdanje, primljena je od Francuza sa gnevom i višednevnim protestima. U štrajkove su krenuli sindikati i studenti.
Usledila je i odluka o proterivanju rumunskih Roma koja je naišla na široku osudu međunarodne javnosti i domaćih zaštitnika ljudskih sloboda.
Odlukom o zabrani nošenja burki (velova koji pokrivaju celo lice i telo) na javnim mestima, na sebe je navukao gnev Francuskinja muslimanske veroispovesti.
Ni promene u vladi, s kraja 2010, nisu pomogle da stvari krenu nabolje.
Sve pomenuto nije moglo da ostane bez posledica, a one su se na najneprijatniji način manifestovale pri nedeljnom izjašnjavanju građana.
Možda se upravo zato, nošen saznanjem da mu na domaćem terenu prilike nisu naklonjene, Sarkozi tako jarosno obrušio na libijskog predsednika Muamera Gadafija i nametnuo se kao lider zemalja koje traže pukovnikovu glavu.
Ma koliko ova akcija obećavala rast ugleda šefa francuske države, sudarila se sa poslovičnom neefikasnošću birokratije iz Brisela. Ubrzo se ispostavilo da nisu baš svi u EU, iako pojačani američkim raketama, voljni da se dublje upliću u ratovanje po afričkoj pustinji. Nemačka se od vojnog „antigadafizma” nedvosmisleno distancirala, što sigurno predstavlja nepovoljan signal za Sarkozija.
Jedna neimenovana grupa bivših i sadašnjih francuskih diplomata u uglednom „Mondu” Sarkozijev pristup spoljnoj politici ocenjuje kao „amaterski, impulsivan i preokupiran medijskom pažnjom“.
Ili, kako je to još 2009. definisao Kris Bikerton, analitičar i profesor na Fakultetu političkih nauka u Amsterdamu: „Iako često istican kao bonapartista i autoritarna ličnost, Sarkozija više odlikuje politička slabost nego – snaga.”
Slobodan Samardžija
objavljeno: 30.03.2011.
Pogledaj vesti o: Predsednički izbori
