Izvor: Politika, 23.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Očiju uprtih u Beograd
Ovo će biti borba na duge staze. Samo da nas Srbija za neko vreme, kad se sve slegne, ne zaboravi, strahuju Srbi na severu Kosova
Kosovska Mitrovica – Noćna vožnja putevima severnog Kosova jedinstven je doživljaj. „Noću ide samo ko mora. Još sad, kad je situacija napeta"”, upozorio je vašeg novinara Srbin iz Leposavića, objašnjavajući da na putu od ovog mesta do Mitrovice, negde posle sela Sočanica, žive Albanci i da treba biti oprezan. Budući >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da je novinarska radoznalost po pravilu jača od razuma, uz zvuke disko hitova devedesetih sa frekvencije radija „Kejfor” krećemo u neizvesnost koja vreba iza svake krivine. Na drumu je sablasno pusto. Taman kad čovek primeti da je nad Kosovom nebo zvezdano i da je ovde zapravo lepo, neka nelagoda u stomaku poremeti ono što bi trebalo da bude uživanje i vraća ga u realnost. A posle Sočanice, samo gas, gas, gas"
Na prostoru severa Kosova živi oko pet hiljada Albanaca. Toliko ih se barem, pred predsedničke izbore u Srbiji, prijavilo u naše biračke spiskove. Ne zato što su lojalni građani koji priznaju suverenitet srpske države na ovom području, već zbog najavljene podele besplatnih akcija. Kao mnogi Srbi, i Albanci su ovde praktični i igraju na dve karte. Malo odavde, malo odande.
– Pa oni svi znaju srpski kad treba da se trguje, čak i ovi s južne strane Ibra. Mnogi od njih preko severa Kosova putuju za Srbiju. Obično ih niko ne dira – rekao nam je Nenad iz Kraljeva, koji u Mitrovici studira već tri godine. Kaže, navikao je na povremene eksplozije i isključenja struje, oguglao na napetost i strah.
Sever Kosova još bruji o nedavnoj akciji paljenja kontrolnih punktova Kfora na administrativnoj liniji sa ostatkom Srbije. U mitrovičkim kafićima, gosti preko mobilnih telefona razmenjuju video-klipove načinjene prilikom ove akcije i prepričavaju događaj. Inače, zbog poslednjih incidenata na snazi je neka vrsta polupolicijskog časa, pa ugostiteljski objekti mogu da rade samo do deset uveče.
– Znate li onu sliku maskiranog čoveka pred zapaljenim punktom koja je izašla na naslovnim stranama svih novina? E, to vam je onaj mali tamo – objašnjavaju nam pokazujući na mršavog smeđeg momka koji sedi u društvu za susednim stolom. Zvrje telefoni, svi neprestano jedni druge obaveštavaju jer se informacije menjanju iz časa u čas. Tenzije su velike. Ali ovde nikada nisu ni prestajale.
– Osećanje neprestanog iščekivanja ubija. Kad bi se država malo više uključila da znamo da nismo sami, ma mogli bismo sve. Da nam iz Beograda daju neki znak, da znamo šta da radimo" Ovo će biti borba na duge staze. Plašim se da Srbija za neko vreme, kad se sve slegne, ne zaboravi na nas. Samo da mi ostanemo jedinstveni – poverava nam svoja strahovanja jedan od učesnika u prošlonedeljnoj akciji na Jarinju.
Ovdašnji ljudi su jakog kova, odlučni da ne priznaju nezavisnost Kosova. Kad nekome, potpuno preneraženi, prenesete vest da je u američkoj ambasadi u Beogradu u neredima izgoreo čovek, a on vam nonšalantno odgovori sa „aha” i nezainteresovano odmahne rukom nastavljajući priču, jasno vam je gde se nalazite. Loše vesti na Kosovu su svakodnevica.
Očiju uprtih u Beograd, Srbi sa severa Kosova trude se da žive „kao da su u Srbiji”. Gledaju srpske televizije, slušaju srpske radio-stanice, koriste mreže srpskih mobilnih operatera. Severno Kosovo preplavljeno je srpskim trobojkama. Srpske su i lične karte, pasoši, zdravstvene knjižice, na srpskom jeziku ispisani su svi putokazi. Na brdima pored puta čuju se zvona iz srpskih crkava i manastira. Da na drumovima nema punktova Kforovih oklopnih transportera i džipova Ujedinjenih nacija, sever Kosova ni po čemu se ne bi razlikovao od centralne Srbije.
– Živimo kao u komunizmu. Ali onom idealnom. Ne plaćamo ni struju, ni vodu, ni telefon, ni porez, nema PDV-a ni fiskalnih računa. Kad su vam potrebna drva, samo odete u šumu i nasečete. Vozi se i bez registarskih tablica. Primamo duple plate od države Srbije i da nije stalne napetosti moglo bi lepo da se živi. Nećemo mi nikuda odavde – rekao je za „Politiku” Vukašin Vukićević iz Leposavića, zaposlen u Poreskoj upravi u ovom mestu. Cene su slične kao u ostatku Srbije, odakle potiče i sva roba koja se može naći na severu Kosova. Megamarketa nema, ovde je za tajkune ipak suviše rizično, pa se ljudi snabdevaju po pijacama i privatnim radnjama. Na severu Kosova plaća se dinarima, mada upućeni kažu da srpska valuta prolazi i južno od Ibra.
Ni na kraju napornog dana, kad legnete u krevet, nelagoda u stomaku ne iščezava. Bez sumnje, san će biti kratak. Umesto uz žubor Ibra, koji kao u pesmi žuri tu negde ispod prozora, ovde se budi uz zvuke elisa Kforovih helikoptera.
Marko Albunović
[objavljeno: 24.02.2008.]
