Izvor: Blic, 06.Dec.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čekajući odgovornost za desetogodišnje 'uspehe'
Čekajući odgovornost za desetogodišnje 'uspehe'
Nedavni vanredni, peti kongres SPS (25.11.2000), izazvao je različite utiske, asocijacije i osećanja, od kojih su dva najupečatljivija. Pre svega, prvi put smo videli kongres do juče moćne i u proteklih deset godina vladajuće partije, koja je preko noći, voljom građana, postala opoziciona. A videli smo i njenog starog-novog predsednika koji je, takođe voljom građana, lišen najviše državne funkcije, iako se s njom bio >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << toliko srodio da je smatrao svojim doživotnim privatnim posedom. Kongres je suštinski delovao kao komemorativni skup, na kojem je, po nekom automatizmu, vidno deprimirani, predsednik SPS-a uporno ponavljao stare demagoške fraze o ispravnoj, uspešnoj i patriotskoj politici svoje partije u proteklom periodu, o novoj vlasti kao izdajničkoj i plaćeničkoj. Bez ijedne reči samokritike - za njihov poraz i za svekoliko stradanje Srbije krivi su svi drugi, samo ne oni.
Posle katastrofalnog desetogodišnjeg bilansa vladavine i izborne katastrofe, častan i odgovoran političar odmah bi podneo ostavku na funkciju predsednika partije i povukao se iz političkog života. To je redovna praksa u svim demokratskim društvima i partijama. Umesto toga, S. Milošević, na krajnje antidemokratski način je pripremio vanredni kongres, učinio sve da se na njemu ne čuje kritička reč, suprotno statutu SPS-a zabranio isticanje protivkandidata za predsednika, 'razjurio' zvaničnu službu za brojanje glasova i obrazovao svoju 'specijalnu službu', na čelu sa doskorašnjim udbašem Šuvakovićem, da se osigura pobeda za njega i njegove poslušnike. To znači da je S. Milošević rešio da se, posle duge izolacije od javnosti i 'kraćeg odmora', uoči parlamentarnih izbora u Srbiji vrati i što čvršće instalira u politički i parlamentarni život Srbije i SRJ, da se građani Srbije naviknu da su oni i dalje tu, na važnim javnim i državnim funkcijama. Uz to, oni dobro znaju da su do sada visoke partijske ili poslaničke funkcije skoro bez izuzetka bile efikasna zaštita od bilo kakve odgovornosti.
To, dalje, znači da politički kompromitovani i kriminalizovani vrh SPS-a i JUL-a povratkom u politički i parlamentarni život pokušava da izbegne svoju ličnu, pre svega krivičnu odgovornost za sva zlodela - razorenu državu i izgubljene ratove, uništenu ekonomiju, izgubljene srpske zemlje, nebrojene nevine ljudske žrtve, politička ubistva i otmice, ogromne pljačke i bedu građana i države, izborne krađe i političko-policijsku strahovladu. Pri tom, kao ljudi sa autističnom svešću a krajnje moralno neosetljivi i neodgovorni, računaju i na zaborav građana. Naime, da se ovde, u neprekidnom desetogodišnjem tragičnom ubrzanju istorije i stampedu katastrofalnih događaja čiji su oni bili glavni uzročnici i kreatori, manje-više sve brzo zaboravlja. Ostaje samo jedno sveopšte tupo i mučno osećanje apatije, nemoći, nezadovoljstva i bede, ali uvek i tračak nade da će sutra biti bolje. A što je bilo-bilo je, ne povratilo se, idemo dalje, krećemo iz početka. Zaboravljaju da većina njihovih zločina ne zastareva.
Zahvaljujući toj krajnje amoralnoj logici pripadnika bivše vlasti, imali smo priliku da nedavno na zasedanju Savezne skupštine vidimo i grupu po zlu čuvenih JUL-ovaca, predvođenih bivšom predsednikovicom koja takođe pokušava da odglumi da je sasvim normalno što su oni tu, a ne na jednom drugom mestu.
Da oni ozbiljno računaju sa svojim aktivnim učešćem u političkom životu Srbije i da ne računaju na svoju odgovornost, svedoci i činjenica da i dalje zidaju velelepne vile na Dedinju od svojih 'skromnih' plata, da se Srbijom i dalje 'valja' veliki šverc cigareta pod njihovom kontrolom, da i dalje neometano iznose iz zemlje ogromna opljačkana devizna sredstva i odlažu ih na svoje inostrane devizne račune i račune članova svojih porodica.
Šta sve to znači na opštem političkom i moralnom planu? To je očigledan dokaz da je u Miloševićevom autoritarnom režimu, u njegovoj vladajućoj vrhuški potpuno izgubljen osećaj moralne, političke i svake druge odgovornosti, kao i da su potpuno degradirane, praktično uništene sve ustavne i zakonske institucije za utrđivanje krivične i druge odgovornosti za pripadnike režima. Režim je bio uveren da su građani toliko zastrašeni, politički, policijski i medijski izdresirani, da su najzad navikli i pristali da žive u potpuno neodgovornom i nedemokratskom društvu, društvu organizovanog kriminala i korupcije, straha i bede.
I ne samo to. Da bi svi bili na neki način isti, dakle krivi, nemoralni i korumpirani, režim je omogućio skoro svima, zavisno od položaja u hijerarhiji, da kradu i špekulišu, a da obični građani nesmetano švercuju. Režim je tako nastojao da od svih građana napravi makar male kriminalce i lopove, kako niko, pa ni veliki kriminalci, ne bi odgovarao. Oni i dalje računaju s tim. Jedino se praktikovala odgovornost političkih neistomišljenika - u vidu krivične, prekršajne i druge odgovornosti za verbalne delikte, kao i u vidu stalnih političkih optužbi za izdaju zemlje, za saradnju sa stranim špijunskim službama, za plaćeništvo i slično. A glavni cilj i svrha ove vrste odgovornosti bilo je zastrašivanje svih građana koji drukčije misle, čime je efikasno štićen vrh režima od političke i druge odgovornosti. Oni su napravili potpunu inverziju u razumevanju i ostvarivanju odgovornosti, tako da je ona dobila isključivo ideološki sadržaj i revanšistički cilj. (Kraj u sutrašnjem broju)
