Izvor: Glas javnosti, 10.Okt.2008, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kasetašice su mi uništile život
Šire područje Kopaonika bilo je u NATO bombardovanju zasuto kasetnim bombama, a Slađan Vučković je kao vojni specijalista za razminiravanje došao na taj teren da ih „čisti“. Bio je 25. april 1999. godine i radio je već treći dan. Tog dana je našao i neutralisao 106 kasetašica i hteo još jednu, poslednju za taj dan. Sagnuo se nad njom, nije je ni dodirnuo, ali ona je iznenada eksplodirala! Raznela mu je deo desne potkolenice, >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << otkinula šake i podlaktice na rukama, raznela levu stranu lica i rasula gelere po telu.
- Bilo je strašno. Imao sam tada 33 godine. Prebačen sam na VMA, ostao u životu i postao težak invalid, pored ostalog - i gluv na levo uvo. Kada sam izašao iz bolnice, nije mi bilo lako. Zaboravio sam fizičku bol, ali nosio bol u duši. Sreća, imao sam veliku podršku porodice i sačuvao se od psihičkog posrtanja. Na VMA sam inače viđao teške invalide koje su najbliži zaboravili i oni su bili u teškom stanju, razmišljaju o samoubistvu, skloni su alkoholizmu, drogama i još koječemu - priča nam Slađan u svom stanu u Nišu, zbijajući čak i šale na račun svoje nesreće.
Objašnjava da na terenu koji je čistio na Kopaoniku nema nikakvog vojnog objekta, osim nekoliko seoskih udžerica i staraca.
- Našao sam nekoliko odbačenih granata i dopunskih rezervoara i moja pretpostavka je da je avion pogođen i onda je običaj da pilot odbacuje sav „višak“ naoružanja koje nosi i rezervne tankove za gorivo - kaže Slađan.
NJegova životna priča vraćena „unazad“, pre tragičnog događaja na Kopaoniku, govori da je rođen u Vladičinom Hanu, da je završio Srednju vazduhoplovno-tehničku vojnu školu u Rajlovcu kod Sarajeva sa specijalnošću „oružar“. Prvo je službovao u Prištini na Aerodromu „Slatina“, a zatim je 1994. godine prekomandovan na vojni aerodrom u Nišu, gde je i dočekao rat. Oženjen je Dušicom, koja je stomatološki tehničar, a imaju ćerku Aleksandru (19) i sina Đorđa (14).
- Tokom školovanja u Rajlovcu, specijalizovao sam se i za vazduhoplovnog pirotehničara koji inače „čisti“ poligone na kojima avijacija vrši manevre bojevom municijom. Međutim, supruga dugo nije znala šta ja zapravo radim u vojsci. Kada je pre NATO bombardovanja na Kosovu kod sela Banjska miniran jedan most, pozvali su me, ostao sam tamo čitav dan, a jedan drug je po podne došao kod moje supruge kući da me potraži i otelo mu se da kaže gde sam tog dana i šta radim! Nakon toga sam supruzi i drugarima često govorio da, „ako mi se nešto desi, bolje da na mestu poginem, nego postanem invalid“! To je plašilo moju porodicu, a sada vidim da mi je to bila glupa izjava.
Slađan, dok nam u stanu kuva kafu, pokazuje upaljač sa dodatnim mehanizmom koji mu omogućava da upali cigaretu, što je inovacija jednog prijatelja. Napominje da se prvi put fotografiše bez proteza za ruke. Odložio ih je na radni sto, a opet u šali kaže da, dok sa drugarima sedi u kafani, ironično na svoj račun traži pesmu „Nije htela ruke moje“!?
- Još pre rata dobio sam medalju za vojničku hrabrost i druga priznanja, a posle tragedije na Kopaoniku, još dok sam bio na VMA, odlikovan sam ordenom za hrabrost sa potpisom Slobodana Miloševića. Posle sam se osećao vrlo loše kada sam za odštetu morao da pokrenem tužbu i kada su me u sudu prozivali kao stranku koja je tužila državu. Jer, ja sam ipak vojnik i patriota. Onda smo od odštete ja i supruga, uz još nešto kredita, kupili ovaj stan u Nišu, a Vojska je pomogla da se supruga kao stomatološki tehničar zaposli u Vojnoj bolnici. Invalidska penzija stiže redovno i neću da govorim o njenoj visini. Jedino mi je nezgodno kada Dušica ode na posao, a deca su u školi, pa ne mogu sam da se obučem, zaključam stan i negde izađem. Ali, dolaze prijatelji pre podne i pomažu mi svakodnevno - kaže Slađan.
Kao žrtva kasetnih bombi, koje su, kako kaže, proizvođene i u nekadašnjoj SFRJ, Slađan je odlučio da postane internacionalni aktivista za borbu protiv upotrebe ovog „mučkog oružja“. Žrtve tog oružja su u 95 odsto slučajeva civili, a među njima dve trećine deca.
ANTIRATNI AUTOBUS
Krajem maja ove godine u Dablinu je postignut Sporazum o zabrani proizvodnje i upotrebe kasetnih bombi koji je do sada podržalo 107 zemalja, a koji će zvanično biti potpisan u Oslu 3. decembra. Zanimljivo je da ovaj sporazum pored ostalih podržavaju i Francuska, Nemačka i Velika Britanija. U septembru je upravo iz Srbije, tačnije iz Beograda, krenuo „Autobus za borbu protiv kasetašica“ koji će preći preko 10.000 kilometara i obići 21 zemlju.
- U njemu se smenjujemo mi koji smo teški invalidi i drugi naši aktivisti i ja ću im se pridružiti 21. oktobra u Rumuniji - kaže Slađan.
- Mnogi pokušavaju da opstruiraju naš rad i predstojeće potpisivanje sporazuma u Oslu. Ali, sreća je da dobijamo prostor u najvećim svetskim medijima i da nas novinari podržavaju. Nedavno sam govorio za TV „Al Džazira“, a novinarka je odlično govorila srpski jer je studirala kod nas.
KAO „BOMBONE“
Govoreći koliko su kasetne bombe opasne i opake, a oni koji ih prave i bacaju, nehumani i bezdušni, Slađan kaže da je ironija utoliko veća što ih prave u svetlim bojama i oblicima (otuda i izraz „žute ubice“) koji mogu biti najviše privlačni za decu. Navodi i primer da su u Vijetnamu bacane u obliku ananasa i pomorandži!?
- Sa još četvoricom ljudi iz Srbije pristupio sam međunarodnoj grupi koja se zove Aktivisti za zabranu kasetnih bombi, a koja je deo „Hedikep internešenela“. Aktivisti su inače sa svih kontinenata, a najviše iz zemalja na koje su tokom ratova bacane kasetne bombe. Tom pokretu aktivno se priključila i moja supruga kao posredna žrtva kasetnih bombi.
Aktivisti ovog pokreta putuju po svetu i govore o potrebi da se kasetne bombe zabrane, a najveći utisak ostavljaju upravo Slađan i drugi koji su njihove žrtve i teški invalidi. On je već boravio u Beču, na Novom Zelandu, u Parizu, Briselu, Ženevi i Sofiji, a narednih meseci očekuju ga i nova putovanja.
- Humano je bilo ono što sam radio neutrališući kasetašice, a još humanije je ovo sada kada se borim protiv njihove proizvodnje i upotrebe. Zanimljivo je da na međunarodnim skupovima na kojima učestvujemo, zvanični predstavnici pojedinih zemalja za govornicom „brane“ to oružje i nazivaju ga čak i „odbrambenim“, a onda na prijemima i nezvaničnim sedeljkama pričaju nešto sasvim drugo i čestitaju za ono što smo rekli i poručili - prenosi nam Slađan svoje dosadašnje „belosvetsko“ iskustvo. Krajem oktobra i početkom novembra inače počinje Globalna svetska nedelja borbe za zabranu kasetnih bombi i Slađan će sa suprugom ponovo biti u prvim redovima te borbe. Naglašava da u javnim nastupima po svetu posebno naglašava da je iz Srbije, najviše zasipane kasetašicama u istoriji ratovanja, ali i da je iz Niša, grada u kojem su od tih bombi stradali civili na pijacama, u bolnicama i školama. Slađan inače sada i živi u niškom naselju Duvanište, po kojem su 1999. godine iz NATO aviona „pljuštale“ kasetašice.
