Izvor: B92, 11.Avg.2013, 23:27 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako su Srbi postali zli momci
Četrnaest godina pošto je NATO bombardovao Jugoslaviju, francuski novinar Pjer Pean vodi istragu o pozadini ovog rata, s posebnim interesovanjem za ulogu Francuske.Veći deo života posvetio je otkrivanju pozadine francuskog vojnog i političkog angažovanja u svetu i spada u one intelektualce koji se ne plaše da se suprotstave dominantnoj političkoj viziji. Zbog toga njegove knjige često izazivaju nacionalnu polemiku, poput knjige >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << „Svet prema K.”, o Bernaru Kušneru, bivšem francuskom ministru i administratoru Kosova, i Bernar-Anriju Leviju, najgrlatijem zagovorniku ove vizije na francuskoj javnoj sceni.
Zaintrigiran onim što je otkrio radeći na knjizi o Kušneru, o medijskoj manipulaciji kao jednom od glavnih oružja u ratovima u bivšoj Jugoslaviji, Pean je odlučio da napiše knjigu o Kosovu u kojoj ne štedi nikoga, ni medije, ni medijske intelektualce, ni „stručnjake” za Balkan poput Žaka Rupnika, ni državni vrh.
Današnji ratovi su mogući zbog podrške javnog mnjenja. Trebalo je, dakle, „raditi” na javnom mnjenju, a to je zahtevalo da se zaboravi uloga Srbije u Prvom i Drugom svetskom ratu. Napravljena je analogija sDrugim svetskim ratom.Srbi su postali nacisti, Milošević novi Hitler, a oni koji se protiv njih bore imaju isto ime kao za vreme Drugog svetskog rata - savezničke snage.
To nije bilo jednostavno jer su Srbi bili na strani onih koji su se borili protiv nacista. Uspeti da potomke ustaša pretvorite u borce za slobodu – trebalo je zaista raditi na tome.
Kako Francuska zaboravila čitav deo naše zajedničke istorije zasnovan na savezništvu, prijateljstvu, na istoj borbi?
To je, naravno, veoma žalosno.Tu je prosta činjenica da ljudi više ne poznaju svoju istoriju. A javno mnjenje su stvarale ugledne ličnosti, koje su se pozivale na velike teme, na ljudska prava. Ljudska prava su u isto vreme najbolja i najgora stvar. Ko na svetu može da prihvati da jedan narod, jedna zemlja, vrši genocid? Niko, naravno. Uticajni glasovi, poput Bernar-Anrija Levija u Francuskoj, odmah su ustali da kažu da je na delu masakr, genocid. Ljudi su to prihvatili bez rezerve, svi osim retkih koji su poznavali istoriju i koji su se time bavili.
Reč je o uvek istoj grupi ljudi poput Bernar-Anrija Levija (BHL), (Andre) Gliksmana... Video sam kako su to radili u Africi. Radio sam dosta na Ruandi i paralela je očigledna. Od Tutsija su napravili dobar, od Hutua genocidni narod. Princip je isti. Svi ti uticajni glasovi, koji su u potpunoj harmoniji s Vašingtonom, na kraju su pobedili.
Koja je uloga Francuske u ovom ratu?
Jedan od ključnih razloga zbog kojih se Francuska uključila u rat na Kosovu je i što je u to vreme počela integraciju u NATO i vodila pregovore da dobije komandu za čitav mediteranski basen, počevši od Napulja. U knjizi pokazujem da je to pre svega bio rat Madlen Olbrajt. Ona je odlučila da se ide u rat već u proleće 1998, a možda i ranije. S francuske strane je u početku postojao otpor, ali on nije dugo trajao. Primer rata na Kosovu pokazuje slab manevarski prostor zemlje poput Francuske u odnosu na Sjedinjene Države, uprkos svim govorima i jezičkim akrobacijama političara kako bi pokazali da su nezavisni.
To je period u kome se sve više napušta degolistička vizija, a s njom i principi državnog suvereniteta, nacionalne nezavisnosti, u kome se Francuska okreće proatlantskoj viziji. Za rat su bili oni koji su proatlantski orijentisani, a njih je bilo i na levici i na desnici. Želeli smo da budemo u NATO-u, a Kosovo je bilo veoma važno za opstanak ovog vojnog saveza, čije postojanje više nije imalo opravdanje posle pada Berlinskog zida. S Kosovom je NATO potpuno promenio prirodu i od štita se pretvorio u mač, od defanzivne uloge je prešao u napad. Francuska je ušla u rat zbog međunarodne politike, ali sam pokušao da pokažem da njeni vojnici nisu zaboravili istoriju, da su Srbi bili istorijski saveznici Francuske.
Pripadnici obaveštajne službe (DGSE), međutim, bili su na suprotnim pozicijama...
Unutar Ministarstva odbrane vladala je podela na one koji su bili za OVK – tadašnji ministar odbrane Alen Rišar (koji je upravo imenovan za „ekonomskog diplomatu” s balkanskim zemljama – prim. A. O.), zajedno s pripadnicima tajne službe, na čelu s generalom Rondoom, dok je Vrhovna komanda bila protiv.
Rezolucija 1244 ne predviđa nezavisnost i nalaže da se vojne snage na Kosovu ne svrstaju na stranu ni jednih ni drugih, već da čuvaju mir. Vidimo, međutim, da je svaka strana različito primenjivala Rezoluciju. Francuski vojnici su imali potpuno drugačije instrukcije od anglosaksonskih vojnika. Neposredno posle Kumanova jedinice brigade „Lekler” su se nekoliko puta našle na nišanu britanskog SAS-a, koji je bio uz jedinice OVK. Na osnovu svedočenja francuskih vojnika o tome kako su se ponašali britanski vojnici mogao sam da rekonstruišem određene događaje u kojima se jasno vidi da su Amerikanci i Englezi potpuno stali na stranu OVK i Rezolucija 1244 ih uopšte nije interesovala. Naveo sam konkretne primere kada su jadni ljudi tražili od anglosaksonskih pripadnika Kfora da ih zaštite, a oni su ih ostavili da budu masakrirani. Ništa nije urađeno da se spreče masakri i zločini, ništa nije urađeno da se pronađu krivci.
Sve kontradiktornosti ovog rata su izbile na površinu, što je na kraju dovelo do toga da francuski vojnici pucaju u samoodbrani na one koje su obučavali pripadnici francuske tajne službe. To je potpuno neshvatljivo i pokazuje svu dvoličnost ovog rata i odluke da se u njemu učestvuje. Francuska je zemlja u kojoj je ova dvoličnost verovatno najviše došla do izražaja.
Širak je govorio da je uspeo da zaštiti civile, da je sprečio bombardovanje mostova u Beogradu...
Širak je verovao da ima više nezavisnosti u odlučivanju nego što je to zaista bio slučaj. Dva glavna aktera obaveštajne službe koje sam sreo, Arno Danžan i Pjer-Antoan Lorenzi, kažu suprotno, tvrde da su oni odlučivali koje će mete biti napadnute. Oni su sugerisali NATO-u šta da bombarduje.
U to vreme ova dva agenta su mladi, Danžan nema ni trideset godina...
Vrlo mladi.
I veoma ratoborni?
Veoma ratoborni. Želeli su da Srbiju bace na zemlju.Od trenutka kada je jasno da će političari dati zeleno svetlo za rat, obaveštajna služba traži da uspostavi kontakt s Tačijem i drugim pripadnicima OVK. Vladalo je uverenje da Francuska kasni za Amerikancima.
Taj kontakt je uspostavljen tokom konferencije u Rambujeu?
To je bio početak. Za to su zaduženi Danžan i Lorenzi.
Od tog trenutkafrancuska tajna služba podržava OVK logistički i vojno?
Da, obučavaju Tačijevu gardu, zajedno organizuju operacije, koje ne poznajem sve, a perspektivom da od Tačija naprave glavnog lidera budućeg Kosova. Ove operacije oko Tačija odvijale su se u toku bombardovanja i posle bombardovanja.
Danžan je danas jedan od poslanika u Evropskom parlamentu...
I ima važnu ulogu, zadužen je za Odbor za bezbednost i odbranu u Evropskom parlamentu (unutar Spoljnopolitičkog odbora Evropskog parlamenta). Vrlo besno se suprotstavio Diku Martiju kada je ovaj predstavio izveštaj o trgovini organima pred evropskim parlamentarcima.
Trgovina organima je centralna tema vaše knjige...
Želeo sam da pokažem da su oni koji su posle NATO bombardovanja došli na vlast na Kosovu u vezi sa organizovanim kriminalom i da njihova brutalnost prevazilazi sve što je moguće zamisliti. Mogu da razumem kada Lorenzi i Danžan kažu da ih nije interesovalo da ustanove odakle dolazi novac. U svim ratovima teroristi koji su pretvoreni u „borce za slobodu” imaju novac koji odnekle stiže. Ali ovde nije reč samo o klasičnom organizovanom kriminalu, o trgovini cigaretama, automobilima, benzinom. I to postoji, ali oni idu mnogo dalje. Trgovina organima je toliko simbolička da sam to uzeo kao glavnu nit knjige kako bih, s jedne strane, pokazao koji profil ljudi je preuzeo vlast, a s druge da bih ukazao na odgovornost zapada u njihovom dovođenju na vlast, uprkos tome što su znali šta su ovi u stanju da rade. S tim su dugo bili upoznati, bar od početka 2003. godine, o čemu svedoče dokumenti koje prenosim.
Kako je moguće da nijedna vlada nije reagovala i otvorila istragu o navodima koje je izneo Dik Marti?
Ovaj rat je vođen u ime vrednosti, u ime morala. Bio je nezakonit, ali opravdan, tobož opravdan, jer je trebalo sprečiti genocid. Ako zapadnjaci priznaju da su se protiv Srba desili zločini tako čudovišnih razmera, to bi značilo dovođenje u pitanje njihovih sopstvenih odluka, čitave frazeologije koju su koristili, dovođenja u pitanje samih korena rata. Sve je urađeno da se ova afera uguši i to je slučaj i danas. Da se nisu pojavile dve švajcarske kamikaze, Dik Marti i Karla del Ponte, više se o svemu ovome ne bi ni pričalo. Možda će zaista uspeti da uguše tu priču, ali naići će na prepreke. Posle Martijevog izveštaja, koji je posledica istrage koju je vodila Karla del Ponte, nije lako zaustaviti sve.
