Izvor: Politika, 24.Mar.2014, 11:51 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ukrajinska prekretnica
Krim više ne pripada Ukrajini, odlučili su narodni predstavnici i u Simferopolju i u Moskvi, pod čiju je nadležnost ovo strateški važno poluostrvo u Crnom moru u celini potpalo. Zapadni svet je zatečen. Kao da su tamo prebrzo zaboravili sličnu dramatičnu promenu devedesetih godine u Srbiji, tačnije na Kosovu.
Ukrajina je u beznađu. Preteći ekonomski kolaps kombinovan sa tragičnim dešavanjima u Kijevu i još nekim gradovima pre jedva mesec dana kao da je potpuno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dezorijentisao rukovodstvo u prestonici. Uzdanje u pomoć zapadnih zemalja još opstaje. Posebno nakon potpisivanja političkog dela Sporazuma o pridruživanju sa EU, što je učinjeno u petak. Ali posle svega doživljenog, ta vera – polako bledi.
Politika verbalnih kritika upućenih na račun Rusije, pa čak i određene sankcije, ne ukazuje ni na čiju odlučnost da oštrom sabljom preseče Gordijev čvor ukrajinske stvarnosti. Kao što biva u ovakvim situacijama, neko će proći dobro, neko loše. Najviše će istrpeti žitelji Krima, bez obzira na to da li su u pitanju Ukrajinci, koji žele da napuste poluostrvo, ili Tatari, koji žele da obezbede svoja u sovjetsko vreme često kršena prava, ili pak Rusi, koji će se suočiti sa potpuno novom životnom situacijom – bilo da se radi o školi, zdravstvu, administraciji, vojsci...
Uostalom, već i sama činjenica da su dve zemlje odlučile da jedna drugoj uvedu vize, tovari žiteljima sa dve strane granice novu muku na leđa.
Na Krimu ništa više neće biti isto. Ali, tako je to kada se neko drugi igra vašim životima i pri tome se poziva na međunarodno pravo (i Rusija i Zapad), tumačeći ga, naravno, prema sopstvenim potrebama i strateškim planovima. U međuvremenu, svetski mediji prepuni su analiza da li će sankcije koje je Zapad nametnuo Rusiji više pogoditi metu ili strelca. Šta se zbiva na terenu i šta će se još zbivati, objektivno, bačeno je u drugi plan.
Kako piše španski portal „ABC.es”, zapadne sankcije su u Moskvi primljene „sa sarkazmom i ironijom”. Nemački „Fokus” predviđa „mračnu budućnost Evropi bez Putinove nafte i gasa”...
Jedini izlaz iz nastale situacije nije ni na zapadu ni na istoku, on se nalazi u samoj Ukrajini, u Kijevu. Nasilno osvojena vlast može privremeno da zadobije neke simpatije protivnika prethodnog režima, ali ne rešava problem funkcionisanja zemlje na duže staze. Posebno kada se zna da je ta nova vlast sazdana od nezamislivih saveznika – demokrata, sa jedne strane, i antisemita, nacionalista i sličnih grupa, u svakom trenutku spremnih na upotrebu nasilja, na drugoj.
Ukrajinski parlamentarni i predsednički izbori zakazani su za 25. maj. To znači da predstoji vreme predizbornih kampanja, međusobnog optuživanja, iznošenja „prljavog veša”, dodatnog kupovanja naklonosti pojedinih oligarha (naravno, na račun para građana), koji i sada sede u vladi i, konačno, ubeđivanja naroda da se sve radi „za njegovo dobro”. A, objektivno, ne radi se.
U Ukrajini je na delu bitka kakva je vođena i u Jeljcinovoj Rusiji, gde je svako ko je mogao grabio šta je stigao. Uz to, ukrajinska oligarhija, kako tvrde stručnjaci, daleko je političnija od ruske. Politički okršaji koji će neumitno uslediti mogli bi da se pretvore u otvorene fizičke sukobe, možda neke nove Majdane. A za njih neće moći da budu krivi ni Moskva ni Brisel. Da ne pominjemo da se sadašnjim stanarima Vrhovne rade (parlamenta) ne napuštaju tamošnje fotelje i pare koje prate sedenje u istima.
Da li će predstojeći izbori zaista odrediti budućnost Ukrajine, teško je prognozirati. Jer i posle svega, zemlja ostaje podeljena na one koji bi da se pridruže Evropskoj uniji i onih kojima je važnije rusko tržište i pogodnosti koje mogu da dobiju u trgovini sa istočnim susedom. A setimo se, upravo ta dilema, tačnije odbijanje predsednika Viktora Janukoviča da potpiše Sporazum o pridruživanju sa EU, izazvao je bunt „proevropejaca” koji se pretvorio u pravi mali građanski rat.
Strasti još nisu uminule i ne bi se trebalo iznenaditi ako se 46 miliona Ukrajinaca ponovo podele i počnu da dižu ruku jedni na druge.
Ipak, izbori, kako god bili okončani, barem će ukazati na to šta želi većina građana. A to je u demokratiji zakon koji mora da se poštuje. Naravno, pod uslovom da su osećanja onih koji su skloniji zapadnim ili istočnim integracijama iskrena. I da pomenuti misle na dobrobit svojih zemljaka, koliko god ovi bili podeljeni po nacionalnim, verskim, geografskim i sličnim linijama, a ne samo na ličnu dobit.
Slobodan Samardžija
objavljeno: 24.03.2014.
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija, Rat u Ukrajini
