Izvor: Vostok.rs, 02.Okt.2016, 16:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nirnberški sud: Pet najvažnijih pitanja
Prvog oktobra se navršava 70 godina od izricanja presuda vrhušci Hitlerovog Rajha na Nirnberškom sudu. „Ruska reč“ odgovara na pet glavnih pitanja vezanih za ovaj epohalni proces, koji je ušao u istoriju kao „Sud naroda”.
1. Da li bi Nirnberški proces bio vođen da nije bilo Sovjetskog Saveza?
Ideja da se na sudu izrekne presuda liderima Trećeg rajha, kao i državnim institucijama Hitlerove imperije odgovornim za represije, nije izgledala tako trivijalno tokom Drugog svetskog rata, kako izgleda danas. U početku je samo Moskva insistirala na organizovanju takvog procesa. London i Vašington kao partneri SSSR-a u Antihitlerovskoj koaliciji imali su drugačiji pristup.
U oktobru 1942. godine sovjetski Narodni komesarijat za inostrane poslove sastavio je notu u kojoj je saopštio da se Moskva zalaže za „izvođenje na specijalni međunarodni sud i strogo kažnjavanje u skladu sa krivičnim zakonom“ vođa fašističke Nemačke. Međutim, šef britanske diplomatije Entoni Iden u instrukcijama upućenim svome ambasadoru u Moskvi u novembru iste godine napisao je da nije svrsishodna ideja formalnog suđenja glavnim zločincima poput Hitlera i Musolinija, „jer su njihovi zločini i odgovornost toliko veliki da uopšte nisu za razmatranje u pravnoj proceduri“. Iden je napisao da je potrebno surovo kazniti nacističke vođe na osnovu političke odluke Ujedinjenih nacija. Sve do početka 1945. godine SAD su podržavale stav Velike Britanije. London i Vašington su predlagali da se usaglasi spisak od 50 do 100 nacističkih predvodnika koje treba streljati bez suđenja.
Postepeno se, međutim, menja stav saveznika prema ideji o organizovanju međunarodnog vojnog tribunala. Konačna odluka o takvom tribunalu doneta je na Potsdamskoj konferenciji u leto 1945. godine. Po mišljenju ruske istoričarke Natalije Lebedeve, London i Vašington su bili protiv suđenja jer su strahovali od mogućnosti „da se optuženi pozovu na predratnu politiku zapadnih sila koja je imala dosta mrlja, na zapadnu pomoć u naoružavanju Nemačke, na ’minhenske manevre’, itd“. Takođe su se pribojavali da neće biti dovoljno pravnih osnova za osudu rukovodilaca Hitlerove Nemačke i da će sam proces izgledati kao režirano suđenje. Sa druge strane, SSSR je insistirao na sudskom formatu jer je to doprinosilo njegovom međunarodnom prestižu i pružalo mogućnost dejstvovanja u okvirima novog, međunarodnog prava, izjavio je za „Rusku reč“ istoričar Boris Sokolov.
2. Da li je to bio sud pobednika?
Svi optuženi (ukupno 24 rukovodioca Rajha) dovodili su u sumnju pravnu zasnovanost procesa. Oni su pokušavali da dokažu da to nije pravi sudski proces nego sud pobednika. Kako je u Nirnbergu izjavio zapovednik nemačkog Luftvafea Herman Gering, „pobednik je uvek sudija, a pobeđeni je osuđenik“.
Međutim, kako ističu mnogobrojni naučnici, sam proces ne upućuje na takav zaključak. Svi optuženi su imali branioce. Angažovano je 27 advokata. O pravičnosti suda svedoči i činjenica da mnogim optuženima nisu izrečene smrtne kazne. Na smrtnu kaznu vešanjem osuđeno je 12 nacista. Sedmorica su dobila zatvorske kazne, a trojica su oslobođena optužbi.
3. Da li su sve sile bile zadovoljne odlukom suda?
Sovjetski Savez je protestovao protiv oslobađajuće presude Hjalmaru Šahtu (predsedniku Rajhsbanke i ministru ekonomije), Hansu Fričeu (propagandisti za koga se smatralo da je Gebelsova desna ruka) i Francu fon Papenu (vicekancelaru u Hitlerovom kabinetu). Moskvi takođe nije odgovaralo što kancelarija Rajha nacističke Nemačke, Generalštab i vrhovna komanda Vermahta nisu proglašeni za zločinačke organizacije.
Poslanik i istoričar Vjačeslav Nikonov, inače unuk šefa Narodnog komesarijata inostranih poslova Vjačeslava Molotova, u okviru okruglog stola koji je organizovalo Rusko istorijsko društvo ocenio je iz današnje perspektive kao nedostatak tribunala činjenicu da ni Ukrajinska ustanička armija i divizija SS „Galičina“ nisu proglašene za zločinačke organizacije, i pored toga što su bile u očiglednoj vezi sa nacističkim režimom i što je SS u Nirnbergu proglašena za zločinačku organizaciju, isto kao i Služba bezbednosti, Šturmabtajlung, Gestapo i rukovodstvo nacističke partije.
4. Ko nije bio na optuženičkoj klupi?
Na sud nisu izvedeni Adolf Hitler, Hajnrih Himler i Jozef Gebels, jer su izvršili samoubistvo. Nije izveden ni stranački šef Martin Borman. Smatra se da je i on sam sebi presudio.
Sud je izbegao i „anđeo smrti iz Aušvica“, doktor Jozef Mengele, koji je vršio eksperimente na zatvorenicima u koncentracionim logorima. On je umro prirodnom smrću u Brazilu krajem 1970-ih.
I Adolf Ajhman, koji je bio odgovoran za masovno uništavanje Jevreja, takođe je izbegao Nirnberg, ali ga je izraelska obaveštajna služba kidnapovala u Južnoj Americi i tajno vratila u Izrael gde je on pogubljen.
Oto Skorceni, diverzant iz SS koji je kidnapovao Benita Musolinija i pripremao atentat na Josipa Broza, uhapšen je 1945, ali je zatim pušten na slobodu i živeo je u Španiji za vreme Frankove vladavine.
5. U čemu je istorijski značaj Nirnberškog suda?
Nirnberški sud je u pravnom smislu potvrdio slom fašizma. Posle Nirnberga u Nemačkoj i mnogim drugim zemljama organizovani su sudski procesi u kojima je osuđeno oko 70.000 nacista i njihovih pomagača.
Ljudi koji su izazvali rat i vršili zločine protiv čovečnosti kažnjeni su u Nirnberškom procesu u skladu sa međunarodnim normama. Da im je suđeno po nacionalnim zakonima oni praktično ne bi mogli biti osuđeni. I sam pojam „zločin protiv čovečnosti“ prvi put je definisan u Statutu Međunarodnog vojnog tribunala, odobrenom od strane UN. Nirnberški sud je postao temelj međunarodnog krivičnog prava.
Nirnberški sud u brojkama
- Proces je trajao skoro godinu dana
- Održane su 403 otvorene sednice
- Odbrana je predstavila izjave 101 svedoka
- Razmotreno je preko 300.000 pismenih izjava i oko 3.000 dokumenata
- Proces je bio u centru pažnje svetske javnosti: 250 mesta u sali (od ukupno 350 pripalo je novinarima)
Međunarodni vojni tribunal je izrekao:
Smrtnu kaznu vešanjem: Hermanu Geringu, Joahimu fon Ribentropu, Vilhelmu Kejtelu, Ernstu Kaltenbruneru, Alfredu Rozenbergu, Hansu Franku, Vilhelmu Friku, Julijusu Štrajheru, Fricu Zaukelu, Arturu Zajs-Inkvartu, Martinu Bormanu (u odsustvu) i Alfredu Jodlu (posthumno ga je opravdao Minhenski sud prilikom preispitivanja slučaja 1953. godine).
Doživotnu robiju: Rudolfu Hesu, Valteru Funku i Erihu Rederu.
Kaznu od 20 godina zatvora: Balduru fon Širahu i Albertu Šperu.
Kaznu od 15 godina zatvora: Konstantinu fon Nojratu.
Kaznu od 10 godina zatvora: Karlu Denicu.
Oslobađajuću presudu: Hansu Fričeu, Francu fon Papenu i Jalmaru Šahtu
Gustav Krup je oslobođen krivične odgovornosti zbog zdravstvenog stanja
Protiv Roberta Laja bila je podignuta optužnica, ali je on izvršio samoubistvo neposredno pred početak procesa.
Aleksej Timofejčev,
Ruska reč,
