Izvor: Politika, 21.Dec.2013, 02:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U ime naroda
U svom obraćanju sa mnogo patosa i javne brige za Srbiju, Vučić je više govorio u njeno a manje u svoje ime
Mišković je odleteo u London. Izgleda da Novu godinu neće čekati u Bačvanskoj, video je kakvo je tamo veselje, i dosta mu je.
Hoće li nam se vratiti kako bi vlast i reformisano srpsko pravosuđe, zajedno s njim, nastavili borbu protiv korupcije?
Gledao sam Vučića u jednom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << intervjuu, čovek nije mogao da sakrije jaku lidersku rezignaciju. Možda je čitavu svoju populističku energiju potrošio na obračun sa tim bogatašem koji mu ipak klizi iz ruku. Može se reći da je iskliznuo, ali smo se bar dobro zabavili u međuvremenu, uzaludno čekajući odgovore o tajnama bogaćenja u sirotinjskoj Srbiji. I šta u svemu tome može realna politička moć. Pred velikim parama ne može ništa, niti će moći. Bar kod nas, bar sa ovima koje smo izabrali ili su to učinili sami.
U svom obraćanju sa mnogo patosa i javne brige za Srbiju, Vučić je više govorio u njeno a manje u svoje ime. U ime naroda koji se sprema da na već naučeni, ubogi način dočeka još jednu lošu godinu. Vlast nam je obećala kako će biti bolje tek početkom 2015, a možda ni tada. Tako se Srbija sreće sa svojim političkim i socijalnim apsurdom, sa demagoškom odbranom od stvarnosti. Sa obećanjima koja zvuče bajkovito, ali nemaju značaja. Uz sve veću vojsku nezaposlenih i očajnih.
Grupa važnih ljudi, koja je sebe definisala kao „državni vrh”, zna da nivo očaja (još) ne proizvodi otpor, ali duboku rezignaciju svakako da. Zbog toga smo i dobili nekoliko zabavnih tema u domaćem političkom varijeteu, koje mogu da podstaknu odnegovani palanački duh na obožavanje moći, da obnavljaju postojeće ili proizvode nove mitove. Svađe među vladarima i skandali koji se odvijaju pred našim očima, ponegde neukusniji od onoga što proizvode „farmeri”, mogu još dugo da drže srpsku javnost u stanju tabloidne opčinjenosti. Kad god se ugasi neka afera, nazire se nova blasfemija.
Savetnik predsednika Nikolića, sir Oliver Antić, kako mu tepaju, živa je slika našeg urnebesnog posrtanja. Sa tim čovekom sam se sreo samo jednom, u studiju ondašnje TV Politika, pa sam na osnovu tog iskustva uveren da taj živopisni „član kabineta” ima još aduta kojima će nas raspamećivati u našim tragikomičnim životima. Bilo bi dobro da se zna kako i o čemu gos’n Oliver savetuje predsednika, i da li ga ovaj sluša.
Slutim ipak da ga je šef države sam izabrao, i da će ga, kao takvog sačuvati, čak i od svojih prijatelja. Jer, ako je neko uopšte potreban predsedniku, kao fizionomija koja doprinosi utisku o reprezentativnom simbolu vlasti, onda je to sir Oliver. Ostatak kabineta ima dosta nepotističkog materijala, od supruge Dragice na Vencu, do prijatelja (po snahi) Bačevića u vladi, čiji se košmar o istorijskom prokopu i traženju nikla u trsteničkim baštama i Vrnjačkoj Banji ne gasi.
Možda je Vučića, više nego što to pokazuje, ipak potresla politička pobuna Vladimira Cvijana. Granitna homogenost stranke i kult vođe postali su sporni na najtrivijalniji način. Ono jest, Cvijan je autsajder u trci za vrh, ako ga u trku uopšte uključe. Ali, nije stvar u tome, čak ni u sumnjama da je on plaćeni potrčko bogataša iz Londona.
Logično je da Cvijanova politička raskupusanost i velike ambicije koje ne može da stiša elementarnom samokontrolom, proizvedu dramu malih razmera, koja će se okončati njegovim porazom i jurenjem iz partije. On je već jednom prebego iz nezadovoljstva, umeo je da napravi probleme i sebi i onima koje je predstavljao, da iznese bizarni predlog o svom branjeniku Sretenu Jociću, kao ktitoru i graditelju beogradskih mostova. Veću gužvu u stranci mogao je da proizvede samo da je bio strpljiviji, da nije trčao kod Miškovića kao mušica na sijalicu.
Ali, eto, i to je deo politike.
Ako je, dakle, Miroslav Mišković bio etalon za razumevanje pozicije oligarha koji se nepošteno obogatio, pa mu preti duga robija, takva se formula razvodnila i možda više neće ni funkcionisati. Ako uopšte jeste. Srbija je sve nemoćnija u borbi protiv korupcije, ta se gangrena više i ne može valjano definisati.
Ne postoji sistem u kome bi, mimo političke volje jake ličnosti, svaki segment vlasti radio svoj posao. Tako potpredsednik vlade, Vučić, postaje sve usamljeniji: popularnost i realna nemoć idu zajedno, pa je u slučaju neuspeha jasno šta će prevagnuti. Da ne bi bio sam u neskrivenoj kadrovskoj depresiji SNS, Vučić je doveo vunderkinda Lazara Krstića. Mladi ministar se lako uklopio u sterilnost Dačićevog kabineta, i još ne pokazuje šta može. Guzenbauera i Stros-Kana već nedeljama nigde nema. Moguće da su ljudi videli da ovde saveti ne pomažu. Ili možda spas ipak stiže iz pustinje. U danu u kome je odleteo Mišković, doleteo je šeik. Eto nama radosti.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 16.12.2013.
