Izvor: Politika, 14.Apr.2012, 23:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mala koja osvaja „barem zlato”
Svetska prvakinja u bacanju koplja za slabovide Tanja Dragić (21) priča kako je u jednom danu pet puta popravljala svetski rekord i koliko je tome doprineo „strogi trener Golubović”
Tanja Dragić je rođena u Kninu u nezgodno vreme – 15. maja 1991. – ali je kroz život naučila da se bori protiv svih okolnosti koje joj ne idu na ruku. Danas je svetska šampionka i rekorderka u bacanju koplja za slabovide i jedna od naših uzdanica za Paraolimpijske igre krajem leta u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Londonu. Pre dve godine mogla je samo da mašta o ovakvom uspehu, ali u trenutku kad su joj ponestale ambicije, jedan telefonski poziv ju je vratio na pobednički kolosek.
– Bavim se atletikom od sedmog razreda i postizala sam dobre rezultate na gradskim takmičenjima – kaže Tanja Dragić s kojom smo razgovarali na treningu na Bežanijskoj kosi. – Pre četiri godine ušla sam u reprezentaciju, kao juniorska prvakinja države u sedmoboju. Ta godina, 2008, bila je jako važna za mene, a tada sam se još takmičila u „redovnom sportu”. U to vreme, na jednim pripremama, fizioterapeut Snežana Stefanović me je pitala kakva je situacija s mojim vidom, pošto od svoje druge godine imam problema s njim, a ja sam joj rekla da mi vid opada iz godine u godinu. Uputila me je na selektora za slabovide i tako sam počela saradnju s trenerom Golubovićem s kojim sam i danas.
Sa Vlastimirom Golubovićem, selektorom atletske reprezentacije za osobe s invaliditetom, odmah je otišla u Zagreb gde joj je određen stepen vida, (dobila ocenu 13, 20 % vida) koji je trebalo da bude još manji, pošto je nosila sočiva. Istog leta, na Otvorenom prvenstvu Hrvatske, bila je prva na 100 i 400 metara i druga na 200 i tako se plasirala na Paraolimpijske igre u Pekingu na kojima, zbog povrede, nije ispunila očekivanja.
– Posle toga sam psihički pala, pa nisam trenirala od početka 2009. do 5. marta 2010. Prestala sam jer nisam imala podršku. Niko nije verovao u mene, ni roditelji, a ni trener koji se opredelio za druge takmičare. A onda je tog 5. marta zazvonio telefon i čula sam glas Golubovićev glas: „Mislila si da sam digao ruke od tebe, misliš da si tvrdoglavija od mene. Mala, da si se nacrtala sutra na ’11. aprilu’ u 11 sati”.
Za Golubovića kaže, uz osmeh, da joj je oduvek „bio noćna mora”, da ga se „oduvek plašila zbog njegove strogoće”, a on ne krije da je takav…
– Strog sam, ali pravičan – kaže Golubović, trener s dugim stažom u atletici. – Kad sam se sreo s Tanjom tog dana rekao sam joj da od mene može da očekuje samo tri stvari: znoj, krv i suze. Prihvatila je bez razmišljanja sve moje uslove i vremenom smo postali prijatelji ali i kumovi, jer me je zvala kad se krstila. Što se tiče uloge odnosa njenih roditelja prema njenoj karijeri, ne slažem s njom da je nisu podržali. Oni su samo, kao i svaki roditelji, brinuli za njeno zdravlje i nisu bili sigurni kako će treninzi da se odraze na njen vid.
Slažu se da i dalje „postoje predrasude u našem društvu da su osobe s invaliditetom manje vredne”. Prvi veliki zajednički uspeh ostvarili su u januaru 2011, na Svetskom prvenstvu na Novom Zelandu. Golubović je predosetio da je koplje idealna disciplina za nju i to je dokazala 24. januara 2011.
– Od prve do pete serije svaki hitac bio je novi svetski rekord: od 35,5 do 36,74 metra. Tada sam se uverila koliko zaista mogu – kaže Tanja Dragić i objašnjava kako je na to reagovala njena porodica. – Brat je plakao od sreće. Mama je tri-četiri dana bila o šoku od uzbuđenja, a tata je popio malo više. Kad sam se vratila, tata je održao obećanje i tako je palo prasence na ražnju.
A kad je uoči prve serije na Novom Zelandu pitala trenera za savet, dobila je odgovor:
– Mala osvoji neku medalju, makar bila zlatna!
Početkom maja je Otvoreno prvenstvo Hrvatske, a od 19. do 29. juna Evropsko prvenstvo u Holandiji. Ipak, sve misli su uprte ka Paraolimpijskim igrama u Londonu (29. avgust – 10. septembar).
– Ja bih obećala medalju, ali pitajte trenera da li smem da je obećam – kaže Tanja, dok trener kaže samo to da je „cilj dobar rezultat”.
Pretprošle godine nije uspela da se upiše na Fakultet fizičke kulture (nije prošla poligon). Golubović smatra da bi „na Difu trebalo da imaju više razumevanja za osobe s invaliditetom” i dodaje:
– Jesenas Tanja nije ni probala da se upiše, jer ima puno odricanja zbog Paraolimpijskih igara. Zamolio bih odgovorne na Difu da joj ove godine, kao zaslužnom sportisti, omoguće da se upiše, bez obzira na norme koje su pravljene za, da tako kažem, „redovne osobe”. Siguran sam da bi po završetku tog fakulteta mogla da bude uspešan trener osoba s invaliditetom jer može najbolje da ih razume.
Aleksandar Miletić
-------------------------------------
Trener uložio 46.000 na svoje takmičare
– Moji sportisti su do sada osvojili 68 medalja na najvećim takmičenjima i postavili 17 svetskih rekorda. Od 1. novembra 2007, kad sam odlučio da iz Gornjeg Milanovca pređem u Beograd, do kraja marta ove godine, iz svog džepa sam uložio 46.000 evra u rad s reprezentativcima, ne računajući moj rad koji isto toliko vredi. Radim volonterski. A ako neko pita odakle mi pare, treba da zna da sam po Uredbi Vlade Srbije nosilac nacionalnog sportskog priznanja uz koje ide i određeno mesečno primanje. Od toga tri četvrtine ulažem u svoje takmičare. Svi vide kad dobijem nagradu, a niko ne vidi krvav rad: između devet i 12 sati efektivnog rada – kaže Vlastimir Golubović.
objavljeno: 15.04.2012.
