Izvor: Politika, 05.Mar.2010, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Novi borbeni avioni Srbije na – lizing
Mađari i Česi nabavili „gripene”, Poljaci F-16 a Austrijanci „eurofajtere”. – „Bilo šta, samo da je novo”, kažu u V i PVO
Srbija je, obaveštavanjem vodećih svetskih proizvođača, započela proces izbora višenamenskog borbenog aviona koji će zameniti „migove 21” kojima uskoro ističe „rok upotrebe”. To je tema koja, kako je nedavno izjavio direktor VBA Svetko Kovač, privlači posebnu pažnju obaveštajnih službi. Da li je nabavka >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << novog borbenog aviona, odnosno izbor države proizvođača, pre svega političko pitanje?
Igor Salinger, novinar i saradnik domaćih i međunarodnih specijalizovanih časopisa o avijaciji, kaže da bi bilo idealno da je to samo tehničko pitanje i pitanje toga šta treba avijaciji, ali da takva situacija ne postoji u svetu. Od SAD preko Rusije do malih zemalja poput Srbije, uvek je to političko pitanje, ocenjuje on.
Mnogi sumnjaju da Srbija ima novca, mada su mnoge istočnoevropske države nabavile nove avione. O kojim sumama je reč i može li se plaćati u dužem vremenskom periodu? Prema Salingerovim rečima, avioni se više ne kupuju isplatom odjednom. On dodaje da je najprihvatljivije ono što su uradile zemlje poput Češke i Mađarske – kupovina aviona na lizing, gde letelice ne postaju vlasništvo države sve do kraja tog aranžmana koji traje desetak godina.
– Pravo je pitanje da li je srpska ekonomija dovoljno jaka da postigne takav ugovor i da ga realizuje. To mora da bude vanbudžetska nabavka. Oko milijardu evra je neki minimalni iznos za kontingent od 12 do 14 novih savremenih borbenih aviona. U paket ulazi i obuka, simulatori, komplet tehnike, instruktaža... U idealnoj varijanti, prvo će doći dvosedi za preobuku pilota – objašnjava Salinger na primeru Saabovog „gripena” dok je „eurofajter” mnogo skuplji.
Kako kaže Danijel Šunter, urednik „Evroatlantske revije”, danas se prilikom nabavka kapitalne vojne opreme ne gleda samo njena cena i politička dimenzija već i ofset aranžmani, odnosno koliko je država prodavac spremna da se obaveže da investira u privredu države kupca.
– Mađarska je tako od Švedske nabavila 14 višenamenskih borbenih aviona „gripen”. Avioni su iznajmljeni kroz lizing na period od deset godina, posle čega će biti kupljeni. Za uzvrat u proizvodne pogone i investicije u Mađarsku uložili su švedski „Elektroluks”, „Erikson” i „Semeks”. Poljaci su za 3,5 milijardi dolara nabavili američke F-16, a kroz ofset aranžman obezbeđene su američke investicije. Uloženo je u modernizaciju poljskog vazduhoplovnog instituta, Poljaci danas proizvode komponente za američku „cesnu”, sklapaju mlazne motore i delove za američki „pret end vitni” i postaju servisni centar za avione F-16 – navodi Šunter.
Neutralna Švajcarska kupila je američke F/A-18, Austrijanci su se opredelili za „eurofajter”, Poljaci za F-16, a Česi i Mađari za „gripene”. Hrvatska, Rumunija i Bugarska zbog nedostatka novca još nisu donele konačnu odluku koje će avione kupiti. U njihovim medijima kao moguće opcije najčešće se spominju „gripen”, „eurofajter” ili F-16, kaže Šunter. Aleksandar Radić, vojni analitičar, kaže da je u pomenutim državama u toku procedura izbora. Sve tri zemlje bi htele da uzmu zapadnu tehnologiju, ali je prerano procenjivati koji će avion na kraju uzeti. Ako se pokolebaju zbog novca, nudi im se kao rezervna opcija da uzmu polovne avione. A tu je dominantan F-16.
– Jedini realni način mehanizma plaćanja koji možemo da priuštimo jeste industrijska saradnja. Potpuno je jasno da ako neka zemlja želi da ima što bolje odnose sa Evropskom unijom da će onda tražiti i ekonomsko i političko partnerstvo sa EU i da to onda može da utiče na njenu odluku koji će avion izabrati. Ne mora da bude tako, ali ne bi bilo iznenađenje – kaže Radić.
Grubo rečeno, cene aviona se kreću od 50 do 60, pa preko 100 miliona evra po komadu.
Da li je realno da Srbija kao članica Partnerstva za mir nabavi ruske avione? Postoji li neka država NATO koja je kupila ruske avione?
– Niko ne uslovljava članice Partnerstva za mir pa ni članice NATO-a čiju će vojnu opremu kupovati. Svaka država odlučuje u skladu sa svojim političkim i ekonomskim interesima kao i finansijskim mogućnostima da li će, šta i od koga kupovati – naglašava Šunter.
Prema Radićevim rečima, u ovom trenutku, u sistemu PVO NATO su „migovi 29” iz Poljske, iz Mađarske, Bugarske, „migovi 21” iz Rumunije i Hrvatske. Međutim, to su avioni kupljeni u vreme Varšavskog pakta i nema nagoveštaja da bi se neka zemlja koja je već članica NATO odlučila da u nekoj novoj nabavci uzme avion koji je proizveden u Rusiji. Salinger kaže da nebom iznad pribaltičkih država, koje nemaju svoju avijaciju, bez ikakvih problema patroliraju i „migovi 29” Poljske kao članice NATO-a. Imaju sve uređaje koji im omogućavaju kompatibilnost sa NATO avionima, odnosno „avaks” da navodi poljski „mig 29”. Njegov lični utisak je da bi mnogi u VS sa tehničke strane voleli da vide ruske avione ovde. Ipak, većina vazduhoplovaca se slaže sa geslom „dajte nam bilo šta, samo da je novo”.
Tereza Bojković
[objavljeno: 06/03/2010]
.jpg)
