Izvor: Politika, 04.Maj.2012, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Libija se ipak neće raspasti
Jedan naših najvećih izazova jeste kako da ubedimo ljude da ne koriste oružje već biračke kutije i parče papira za artikulisanje svojih političkih stavova
Od našeg specijalnog izveštača
Bratislava – Uprkos oceni mnogih stručnjaka da je Libija posle Gadafija i bombardovanja NATO-a zapravo pred političkom krizom i eventualnim raspadom, Anas el Gomati, direktor Instituta Sadek iz Tripolija, tvrdi da se ova afrička >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zemlja samo suočava sa jakom predizbornom borbom, kao i veoma teškim i zgusnutim raspored reformi koje je neophodno brzo sprovesti, a da pri tom ne postoji iskustvo demokratskih misli.
U razgovoru za „Politiku” u toku nedavno održanog Bratislavskog foruma o globalnoj bezbednosti GLOBSEC 2012, Gomati je rekao da se Libija sada suočava sa pitanjem kako pronaći mehanizme da se artikulišu demokratske i političke želje libijskog naroda, na miran i bezbedan način.
„Libija se suočava sa najvećim izazovom, a to je rešavanje pitanja demobilizacije i reintegracije društva. Ova pitanja ostaju glavni izazov zbog istorije podeljenosti u odnosu građana i vlasti, i dugogodišnjeg gušenja glasa regiona koji žele veću samostalnost. Jedan od sada naših najvećih izazova jeste i kako da ubedimo ljude da ne koriste oružje već biračke kutije i parče papira za artikulisanje svojih političkih stavovakako bi u veoma kratkom periodu postigli dramatične promene u zemlji.”
Uzimajući u obzir podeljenost među političkim akterima, da li je zaista moguća reforma države ili postoji rizik od sukoba i raspada Libije?
Ljudi su ubeđeni u promene, ali poverenje još nije lako postignuti. Dok Nacionalni prelazni savet ne bude bio efikasniji u obraćanju svom narodu, dotle će postojati rizik i ljudi neće hteti da se odreknu oružja kao sredstva osiguranja. A to je baš tako – ako imate oružje, imate i polisu osiguranja. Što se tiče različitih glasova u Libiji, moram da kažem da oni govore jezikom demokratije, naročito u situaciji kada imamo veoma zgusnut politički kalendar. To je veoma težak izazov, uzimajući u obzir da će Nacionalna ustavotvorna skupština imati zadatak da u roku od 60 dana napiše ustav. To je ogroman posao.
Pojedini analitičari kažu da je samo Muamer Gadafi uspevao da održi zajedno brojna plemena. Da li razlike među plemenima mogu da utiču na eventualnu podelu Libije na tri dela?
Ja živim u Tripoliju, a proveo sam mnogo vremena u istočnoj Libiji, u Bengaziju, prestonici tradicionalne Kirenaike. Plemena i plemenska pripadnost su bili interesantna kategorija tridesetih godina prošlog veka kada je Libija bila pod Musolinijevom Italijom. Sada je mnogo drugačije i pripadnost nekom plemenu sagledava se kao pitanje porekla. Većina ljudi ispod 35 godina ne definiše se kroz pripadnost plemenu. Naravno, to jeste komponenta u kategorizaciji ljudi, ali to imaju mnoge države. Mislim da je Libija manje plemenski podeljena, a više regionalizovana.
Ako pogledate istočnu Libiji, tamo očigledno postoje aspiracije za regionalizaciju, koja na površini ukazuje na secesiju i raspad zemlje, ali kada malo bolje pogledate vidi se da te aspiracije nisu tako ozbiljne i ne vode secesiji već većoj autonomiji. Na površini se čini da oni žele podelu zemlje, ali zapravo ne postoji takva ekonomska vizija i ozbiljna politička volja za tim. To što se dešava više je predizborna borba za mesta predstavnika u libijskom parlamentu. Istočna Libija i ljudi koji tamo žive trideset godina bili su marginalizovani i oni sada imaju veliku potrebu da budu predstavljeni. Kada govorimo o scenarijima, pre mislim da je moguća federalizacija zemlje i veća autonomija regiona nego secesija. Njihova potreba da budu što bolje predstavljeni potpuno je demokratska i pogrešno se tumači kao želja za secesijom.
Koliku ulogu igra nafta u njihovoj želji za autonomijom?
U libijskom slučaju nalazišta nafte su relativno raširena po zemlji, ali značajna nalazišta su na istoku zemlje. Međutim, bez obzira na to koliko neki region želi sam da upravlja naftom, te mogućnosti su ograničene pre svega zbog transporta nafte, budući da naftovodi prolaze kroz celu zemlju. Bilo kakav veliki uspeh u proizvodnji nafte moguć je isključivo kroz saradnju svih delova zemlje jer zapad zemlje ima značajnu infrastrukturu za transport nafte, a istok ima značajna nalazišta nafte. Mi znamo da možemo da našu ekonomiju izgradimo na naftnom bogatstvu, bez kredita i dugova.
Kritičari rušenja Gadafijevog režima reći će da je Gadafi Libijcima dao besplatno školstvo i zdravstvo, a da sada to nemaju. Kakva je stvarna situacija u svakodnevnom životu ljudi u Libiji?
Priča o besplatnom obrazovanju je nategnuta, jer je u Gadafijevom džamahirijskom sistemu učenje umetnosti, jezika i političkih nauka bilo marginalizovano. Što se tiče pristupa zdravstvu, milioni Libijaca su spasli svoje živote lečeći se u Tunisu i Egiptu. Lekari u Libiji bili su toliko malo plaćeni, i to oko 200 dolara mesečno, i to u zemlju koja od nafte dnevno zaradi dvesta miliona dolara. To vam govori gde je novac odlazio. Nije odlazio u infrastrukturu, strateške oblasti, obrazovanje i zdravstveni sistem. Primera radi, u Libiji godinama nije urađen ozbiljan infrastrukturni projekat, a gas se kupovao u bocama, i to na gasnim punionicama koje su izgradili još Italijani kao kolonizatori i agresori. Imajući u vidu naftno bogatstvo Libije, jasno je da su hiljade milijardi dolara odlazile u džepove nekolicine, a milioni ljudi nisu imali ništa od tog bogatstva.
Nenad Radičević
objavljeno: 05.05.2012
Pogledaj vesti o: Moamer Gadafi, NATO, Tripoli
