Izvor: Blic, 25.Jan.2014, 17:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mnogo novca neće doneti remek delo
Umetnik koji ne može da izvrši uticaj na publiku i da promeni stavove ljudi nema nikakav značaj.
Ovako na film gleda Aleksandros Avranas, grčki reditelj i gost Kustendorfa. Na našu konstataciju da su krizna vremena često veoma inspirativna za umetnike i pitanje kako situacija u Grčkoj utiče na njegovu inspiraciju, odgovara da „istorija dramske umetnosti potvrđuje da se većina kvalitetnih dela stvara >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << upravo u vreme krize“.
- Nije reč samo o ekonomskoj krizi već i o krizi morala koja je skoro uvek prati. Kada se nešto loše dešava, umetnik govori o tome s namerom da promeni društvo.
Zlatni lav za „nasilje“
Pre tri godine u Nemačkoj jedanaestogodišnja devojčica je izvršila samoubistvo skočivši sa vrha zgrade. Sa osmehom na licu, poletela je u slobodu koju je samo smrt mogla da joj donese. Ta jeziva priča inspirisala je Avranasa da snimi film „Gospođica Nasilje“ za koji je osvojio Zlatnog lava u Veneciji.
Da li je nužno da umetnik bude siromašan da bi napravio kvalitetno delo?
- To nema veze sa novcem već sa potrebom da pričaš o nečemu. Ako imaš ideju, nije važno da li si bogat ili siromašan. To što, možda, imaš veliki novac, ne znači i da ćeš s njim napraviti dobru stvar. U Grčkoj se filmovi prave sa malo novca, između 10.000 i 100.000 evra.
Koliko je koštao vaš film „Gospođica Nasilje“?
- Samo 108.000 evra. To je jeftin film, ali budžet nije kompletan jer mnogi ljudi koji su radili na njemu nisu plaćeni, ali biće s vremenom.
Priča o samoubistvu devojčice, žrtve porodičnog nasilja i incesta koju ste preneli na platno, nažalost je istinita.
- Da, dogodila se u Nemačkoj. Moglo je sve to da se desi i u Grčkoj ili bilo gde na svetu. Kroz priču o odnosima u porodici možeš da ispričaš priču i o problemima u društvu jer to i jeste društvo u malom, mikrokosmos. Dete odrasta u okviru svoje porodice, postaje čovek, formira stavove, pogled na svet, uključuje se u širu zajednicu, tako da je veoma zgodno pričati o društvu kroz odnose u porodici.
Da li je neko blizak vama doživeo slično iskustvo?
- Skoro svako ima neko loše iskustvo u životu, ne toliko traumatično, ali ipak bolno. Postoje različiti oblici nasilja: psihičko, fizičko… Pre nego što sam počeo da snimam film, našao sam žrtve koje su imale slično iskustvo kao ova devojčica i dao sam im da čitaju scenario. Bio je to odličan test, ali imao sam neverovatno veliku odgovornost prema tim ljudima, nipošto nisam smeo da dozvolim da se osete iskorišćenim.
Verujete li da vaš film može da promeni nešto u glavama svih nas i da spasi bar jedno jedino dete?
- Ne bih ni snimao film da ne verujem u to. Nadam se da se to dešava i da mi polazi za rukom.
Pitate se: da li je snažniji onaj koji nanosi bol ili onaj koji taj bol trpi, jeste li pronašli odgovor?
- Žrtva mora da nađe snage da kaže: stop! Mora da uzme život u svoje ruke. Da bi došao do
tog odgovora, snimio sam ovaj film. Nije mi bilo jasno zašto žrtva nasilja jednostavno ne otvori vrata i ne ode.
Zašto to ne učini?
- Upravo zato što je porodica malo, zatvoreno društvo i što njeni članovi često nemaju svest o tome da postoji čitav svet izvan tog kruga u kom žive. Sve žrtve koje uspeju da se spasu od nasilnika imaju odgovornost da svoje iskustvo dalje prenesu. Eto, to sam hteo da kažem.
Najčitanije SADA:
