Izvor: Politika, 21.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moja Barselona, moja Katalunja
Sećam se da kada smo rešili da krenemo za Španiju, septembra 1991. godine, prva misao mi je bila (pošto smo naravno išli u totalnu neizvesnost): "Pa dobro, to je zemlja Don Kihota". "I onda si došla i videla da je ovo zemlja Sanča Panse" kako je u moje ime pravilno iskazao moje utiske ubrzo potom jedan ovdašnji prijatelj kada sam mu ispričala moj početni entuzijazam, još pre nego što sam se ovde zatekla.
Španija je zaista zemlja zlatne sredine. Tome je doprinela i klima, divna, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sa preko 300 sunčanih dana godišnje, bar u Barseloni. Ali sunce ne podstiče duboke misli niti kompleksan karakter. Moji studenti recimo (u pitanju su humanističke nauke) uglavnom gledaju samo kako da prođu ispit, i u stanju su da dođu da mole kao klinci, bez stida pa samim tim ni poštovanja, ni prema samima sebi, za neku šesticu. "Ne možeš da prođeš (ovde svi govore jedni drugima "ti", čak i deca profesorima u osnovnoj školi) kada si napisao Platon i Aristotel malim slovom. "Ali nisam se setio, mislim znam da se piše velikim ali bio sam nervozan na ispitu", i u tom stilu.
Ja mislim da je toj nekoj "naivnoj površnosti" i nedostatku ozbiljnosti i rigoroznosti doprinela klima. Sve je lakše, bez one trascedentalnosti koju recimo imamo mi i ta nazovimo "površnost" nema samo loše strane.
Uopšte, mislim da svi mi koji smo otišli iz Juge imamo vrlo kritički odnos prema zemljama u kojima se nalazimo. Prvo, jer čovek u tuđini stekne naviku da poredi najgore sa zemljom u kojoj je, sa najboljim iz one iz koje je otišao. To je gotovo uvek tako. Pre neki dan sam naišla na jednu indijsku poslovicu koja kaže: "Bolje nesrećan kod kuće nego srećan u tuđini". Mnogi ljudi - u koje se doduše ja ne ubrajam - zaista tako misle.
A onda treba priznati da smo svi mi, mislim mi iz bivše Jugoslavije, na neki način, bili razmaženi. Zapravo dosta (previše?) smo dobro živeli. Većina se tako začudi kad vidi kako je na Zapadu uobičajeno da se istovremeno radi i studira i trbuhom za kruhom, t.j. raditi da bi se (pre)živelo je sindrom koja je većina nas upoznala tek kada smo otišli. Daleko od ušuškanosti, viška vremena, opuštenog ritma i lepog druženja koje pamtimo u nekim recimo zlatnim ’80- im. Zato ne verujem da Marokanci, Afrikanci ili emigranti iz Južne Amerike koji su došli u Španiju imaju iste utiske kao ja.
Šta su bili neki prvi utisci po dolasku u Španiju, pre doduše sada već 16 godina, koji su opstali do današnjih dana? Da su ljudi nekako uniformniji, više nalik jedni na druge nego "kod nas". Samim tim kroz godine sam im upoznala možda i najveću manu: ne vole one koji se ističu u bilo kom pogledu. Mediokritetstvo ti može dati veću prođu u Španiji nego izuzetnost. Zato je Don Kihot duboko španski i duboko tragičan lik. "Ja sam se Sančo rodio da živim umirući, a ti da umreš zvaćući" slikovito je i nenadmašno Servantes sažeo u ovim rečima dve Španije, i sudbinu izolovanog pojedinca koji nije spreman da se utopi u masu. Borba sa vetrenjačama je u tom kontekstu još i luksuznija od donkihotovskih sudbinskih priča. Jeste mediokritetstvo i zavist univerzalna stvar, ali u Španiji poprima jednu naročito nastranu dimenziju.
Ali valja nekada stvari izvrnuti i našaliti se i na sopstveni račun. Jer ispašće da je u svim zemljama gde smo posejani sve gore nego kod nas pa će nas se s pravom pitati, pa zašto onda sedite tamo? Ja mislim da je baš čar živeti negde gde si relativno jedinstven sa svojom percepcijom realnosti, sa svojim običajima, naravno ako te razlike nisu nepremostive niti se tiču nekih suštinskih pitanja. Jer čovek bolje uči kada usvaja nešto što mu nije bilo dato od rođenja.
Samim tim ima i veću mogućnost izbora. Ja sam recimo postala urednija i organizovanija. Od ismevanja kartezijanske logike "svaka stvar na svom mestu" shvatila sam da je tačno da se stvarno bolje koristi vreme ako se ne propagira politka "stvaralačkog haosa" do kraja života. Mada naravno da do radikalnih primena nikada ne dođe.
Kulturološka razlika je ozbiljan fenomen. Ona može da bude egzotična ali mislim da smo mi slabo tolerantni u tom pogledu. Reći ćemo da je to i zato što je lakše prilagoditi se na nas, i naše "slovenske običaje". Tu dolazi niz opštih mesta (a svi znamo da u opštim mestima ima bitan deo istine): pa mi smo topliji, spontaniji itd.itd. Jednom sam se tako naljutila na svog katalonskog prijatelja jer je ustao da donese ulje i sirće koje je stajalo meni na dohvat ruke, a on je morao da obiđe čitav krug oko stola. Za njega je to bila, pošto je druga osoba (u vom slučaju ja) prethodno sve pripremila, jedina normalna varijanta i deo njemu ugrađenog vaspitanja, a ja sam to protumačila kao nedostatak bliskosti i balkanski prezrela njegov gest do uvrede.
Bez obzira koliko smo već oboje navikli na "kuturološku razliku" nikada niko nije dovoljno spreman na ono što u nekom trenutku, bilo kom, čak i najveće bonace, može da zatutnji, pre svega zbog toga što pogotovu onaj koji nije iz date sredine ima potrebu da je prilagodi sebi, a ne obrnuto, pa makar da to i nije bolje po njega. A stihijska snaga koju mi imamo je nešto što van naših prostora izaziva i simpatije i zaziranje a nama samima taj utisak "da nas ne kapiraju".
Tu negde blizu je i naša "iskrenost" (ne stavljam pod navodnike da bi se ironično odnosila prema toj zaista nama svojstvenoj crti, ako se može generalizovati, već radi isticanja toga kao gotovo nekog koncepta). "Imam utisak da se oni svi ovde nekako emotivno štede" izgovorio je jedan moj prijatelj iz Beograda nakon tri nedelje provedene u Barseloni, i to sa svojom španskom devojkom koju je prethodno upoznao u Beogradu. E pa jeste, a taj utisak da se štede je pojačan time što mi radimo obično baš sve suprotno, trošimo se i kad ne bi trebalo niti to i sopstvena osećanja nalažu.
Osim toga sa navikom "što na um to na drum", isto tako nije lako opstati u sredini koja uprkos svom laicizmu i dalje nosi debelo nasleđe katolicizma. "Ono što se ne kaže kao da ne postoji" mogao bi biti moto onoga što je duboko usađeno u špansko društvo, a nosi pečat katoličkog vaspitanja i njegovih posledica, a to slikovito prikazuju i Almodovarovi filmovi. "Treba da naučiš da se ne govori baš uvek sve što se misli" sećam se da mi je jednom vrlo dobronamerno rekao jedan prijatelj Španac.
Ali ja zapravo živim u Kataloniji, u glavnom gradu te «španske Slovenije», Barseloni, i taj grad je podjednako drugačiji od recimo Sevilje koliko i od Beograda. I fizički, ne samo mentalno. Katalonci za sebe ne smatraju da su Španci i većina ih prezire ono što se izvana smatra tipičnim španskim običajima. Ne treba ići po Barseloni i pitati za koridu ili za kastanjete. Isto tako je dovoljno da ih pozdravite sa "Bon dia" i "Adeu" jer stranac koji izgovori dve reči katalonskog odmah ima otvorena mnoga vrata, ako je verovati u to da se "katalonska vrata" ne otvaraju lako. I to je mit. Činjenica je da nije uobičajeno banuti ni najbližem prijatelju bez najave, ali to je više posledica amerikanizacije i potrošačkog društva nego neke katalonske "negostoprimljivosti".
Zanimljivo je, sada mi pada na pamet još jedan slikovitim primer "sličnosti" i "razlika". Barselona je, s jedne strane, prelep mediteranski grad gde nema šta nema, ali istovremeno možeš naići na visoke intelektualce naše generacije koji na primer nemaju pojma ko je Brajan Feri. Takve stvari čine da mi iz Beograda, uopšte urbana generacija iz bivše Juge, možemo da se osećamo superiornim. Mada u Španiji to već počinje kada govoriš kol’ko tol’ko engleski; ovde ga govore jako slabo a i kada ga znaju izgovor im je sa primetnim španskim akcentom. To je mislim pre svega što uvek sinhronizuju sve i nemaš apsolutno gde da čuješ engleski osim ako ideš u malobrojne bioskopske sale gde se prikazuju filmovi u "originalnoj verziji". Mada ja lično svaki put moram da ubeđujem ovdašnje prijatelje da ne idemo na sinhronizovane filmove jer oni smatraju da ako čitaš titlove ne možeš lepo da gledaš film.
Anegdota ima bezbroj ali treba ostaviti mesta i drugima. Ovo je tek crtica, zapisana u kućici blizu Pubola, usred Empordana, oblasti severne Katalonije nalik na italijansku Toskanu ili francusku Provansu. U ovom regionu svako seoce ima svoju romaničku crkvicu, poneka čak iz 11. veka, koje imaju sličnosti sa našim srednjovekovnim crkvama. Moja najomiljenija iz ovog kraja, San Andreu de Pedrinja, jer je po nečemu, pre svega spolja, slična Petrovoj crkvi u Novom Pazaru. Te starinske crkvice su iste boje kao i oker kamene kuće izgrađene vekovima unazad. Kada ih između četiri i šest obasja popodnevno svetlo, utopljene u pejzaž žitnih i drugojakih polja, pa mediteransko nebo, sve to odaje takav utisak čistote, lepote i sređenosti da to prosto miluje dušu. I kada pomislim da sam domaćine ove velike kuće u okviru koje je ta mala koju prijateljski iznajmljujem, slikara Franseska Kasademonta i njegovu ženu Mari Anđels, upoznala preko pravoslavnog popa, pare Žoana, isto Katalonca, koji na dva kilometra odavde ima masiju (stara katalonska utvrđena kuća) u kojoj je pravoslavna kapelica koju je ustanovio, nalik na katakombe gde su se okupljali prvi hrišćani, brišu se spoljašnje razlike i ovde u srcu Katalonije stapaju se i uzajamno obogaćuju svi moji svetovi i identiteti.
Tamara Đermanović, Barselona, Španija
[objavljeno: 21.11.2007.]
