Izvor: Politika, 21.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NEDOVRŠENA PRIČA
Niti su Albanci dobili mnogo više nego što su imali, niti su Srbi izgubili mnogo više nego što su već izgubili
Kosovo nije izgubljeno 17. februara. Pravi datum zametnut je u istorijskom pamćenju. Za najveći broj ljudi taj datum pripada intimnoj istoriji. Nekima je dan „D” bio 1945, kada im je oduzeta imovina i zabranjen povratak na Kosovo, nekima je bio posle Brionskog plenuma, nekima dan odlaska nije bio povezan s bilo kakvim istorijskim događajima. U tišini >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su se iselili u rubna područja velikih industrijskih gradova, u potrazi za poslom i većom sigurnošću.
U prošlu nedelju odigrao se jedan predvidiv, najavljen i kontrolisan ritual. Kosovo je gubljeno od kada je osvojeno. Ni vičnije administracije od srpskih istorijskih administracija ne bi mogle održati Kosovo u sastavu Srbije.
Razlike su se decenijama množile, a u uslovima komunističke neslobode bile su samo zamaskirane. Vera, običaji i pre svega jezik, razdvajali su Albance i Srbe. Spajala ih je trgovina, kao što će i ubuduće.
U ovim danima, punim teških osećanja, gnev je najgori saveznik svake racionalne politike.
Znalo se da će formiranje države na Kosovu biti pre svega pravna akrobacija, neka cirkuska veština, i samim tim bez utemeljenja u boljim međunarodnim običajima.
To će biti podloga večnog nepriznavanja kosovske novotvorevine, a, s druge strane, niko iz međunarodne zajednice neće dugi niz godina čačkati pitanje teritorijalne celovitosti Kosova, tako da će ono faktički biti podeljeno i simbolički neće biti izgubljeno za Srbe.
Formalizovanje gubitka oplakivaće se još neko vreme, a onda će doći trenutak suočavanja s novim poretkom i suočavanja s pitanjima bezbednosti, socijalne i materijalne sigurnosti i položaja Srba koji su na Kosovu ostali. Aktivan bojkot onih institucija koje srpska strana ne priznaje trajaće do trenutka kada se to sukobi s interesima ljudi koji tamo žive. Dakle, ne dugo.
Naši upravljači bili su svesni toga. U pregovorima o statusu Kosova tražen je u suštini simbolički ustupak – stolica u Ujedinjenim nacijama, koju Albanci ionako neće dobiti još čitav niz godina.
Albanci su trenutno dobili nezavisnost bez suverenosti i državu koju ne kontrolišu na celoj njenoj teritoriji.
Pre dvadeset godina, završnica kosovske priče počela je mitinzima na kojima se izdigla jedna harizmatična ličnost, bez demokratskih i državničkih svojstava. U dekadentnoj fazi Slobodana Miloševića, on je arkanizovao kosovsko pitanje, pokušao je brutalnošću da nadoknadi upravljački menadžment. Ovaj tekst nastaje u trenutku kada se sprema još jedan miting. Ako od onih Miloševićevih nije bilo nikakve koristi od ovoga će biti još manje, osim što će možda doprineti da se, državno kontrolisano, ispolje narodna osećanja i potisnu frustracije.
Niko neće biti impresioniran rečitošću govornika, ovaj put bez sunca u kosi, i brojem učesnika. To su rituali na kojima se ne gradi ozbiljna politika. Taj miting kao da će više služiti centralnim vlastima i/ili onima koji bi da budu vlast, nego što će nešto promeniti na terenu i u uspostavljenim odnosima snaga. Srbi nemaju, niti su ikad imali koristi od takmičenja u tome ko je najveći među njima. Koštunicu su 2000. godine Srbi s Kosova gađali jajima i ne verujem da bi njega impresionirali da ga sada zaspu cvećem.
Radikali su više puta radikalizovali kosovsko pitanje i svaki put su bežali s terena kad je zagustilo i silom nije moglo da se vlada nad albanskom nejači i sirotinjom.
Tadić je na par sati skočio do Rumunije, što je jedna od pametnijih stvari koju je uradio. Socijalisti kao da ništa nisu naučili u godinama koje su pojeli skakavci, pa predlažu rešenja koja su jednom već propala – zabraniti ovog, uhapsiti onog...
Nova kosovska stvarnost nesavršena je za Srbe, Albance, pa i Evropu koja se prihvatila da nadgleda nešto što nije dovršeno ni u jednom pravcu. Niti su Albanci dobili mnogo više nego što su imali, niti su Srbi izgubili mnogo više nego što su već izgubili.
Počinje nova faza pregovora o kosovskom aranžmanu i ko u njih uđe s više racionalnosti ima veće šanse da izvuče maksimum koji se još može izvući. U tome će Evropa racionalnijoj strani biti saveznik.
glavni urednik nedeljnika „Vreme”
Dragoljub Žarković
[objavljeno: 22.02.2008.]
