Izvor: Vostok.rs, 12.Mar.2012, 13:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Doktrina hladnog rata
12.03.2012. -
Pre 65 godina, 12. marta 1947. godine, predsednik SAD Hari Truman istupio je u kongresu s programom zasnovanom na poltiku odvaćanja Sovjetskog Saveza. Njegova doktrina očigledno je označila prekid saradnje između bivših saveznika u antihitlerovskoj koaliciji. Zatim je 40-godišnji hladni rat podelio zemlje na dva tabora. Jedne su se našle u sferi uticaja SAD, druge u sferi uticaja SSSR. I mada danas više nema ideološkog sukoba dve supersile, s vremena na vreme po >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << inerciji pojavljuju se sitaucije koje liče na prilično hladan mir.
Godinu dana pre pojave Trumanove doktrine u Fultonu je Vinston Čerčil održao čuveni govor. Britanski premijer je optužio tada Sovjetski Savez za svetsku ekspanziju. Krilatice su postale njegove reči o podeli Evrope gvozdenom zavesom. Ipak i u SAD, i u zemljama Zapadne Evrope, bilo je dosta protivnika konfrontacije. Truman je govorio o pružanju masovne finansijske pomoći Grčkoj i Turskoj, na koje je mogla da se rasprostire sfera uticaja SSSR. Ali to je bio sam vrh ledenog brega doktrine koju je razradio niz američkih političara. U njoj je planirana ekonomska blokada socijalističkih zemalja, i stvaranje vojnih baza na teritoriji drugih država. Tako da je nastup Trumana odredio konture budućeg bipolarnog sveta, podeljenog na vojne blokove – NATO i Organizaciju Varšavskog ugovora, ističe direktor Nezavisnog instituta za strateške ocene Sergej Oznobiščev.
I na kraju svet je više puta dolazio na ivicu ne hladnog, već pravog rata. To je bio arapski Istok 1957. godine. To je bila karipska kriza 1962. godine, kada su realno mogla da započnu borbena dejstva. I ona su mogla brzo da se usijaju do nivoa primene nuklearnog naoružanja. Toliko su strasti bile usijanje.
Front hladnog rata prolazio je ne samo među zemljama uvučenim u trku u naoružavanju, već i unutar njih. Na primer, oko trećine stanovništva Francuske i Italije podržavalo je komunističke partije. Osnova za njihov uspeh bilo je siromaštvo evropljana posle rata, kao i ponekad neopravdana idealizacija sovjetskog socijalističkog uređenja. Paradoks se sastoji u tome što je primer Sovjetskog Saveza poslužio kao snažan stimulans za razvoj socijalne sfere u zemljama Zapada, smatra zamenik direktora Instituta za SAD i Kanadu RAN Pavel Zolotarev.
SSSR je stimulisao njihov razvoj u pravcu onoga što se danas naziva savremenom funkcijom države. Tačnije kada osim odbrane i bezbednosti država počinje da utiče na razvoj obrazovanja, zdravstva i socijalne sfere. Upravo takmičenje sa socijalističkim zemljama podstaklo ih je na taj put.
Ideološko rivalstvo dugo nije omogućavalo da se postigne rešavanje pitanja dogovorom. Ipak nastupio je momenat kada se hladni rat pretvorio tek u nekakav deklarativni slogan, podseća Sergej Oznobiščev.
Prvo su postignuti ozbiljni sporazumi o ograničenju strateškog nuklearnog naoružanja. Oni su počeli da smanjuju usijanje sukoba. Po prilično uslovnom računjanju, hladni rat završen je 89. godine.
Danas se vidi porast konkurencije između SAD i novih regionalnih centara moći u koje spada Rusija, govori Pavel Zolotarev.
Element suparništva sa SAD ostaje i u perspektivi. Druga je stvar što zbog odustva ideološkog temelja ovih protivrečnosti one se nikada neće pretvoriti u analog onog hladnog rata na ivici pravog rata koji je postojao prethodnih decenija.
Istorija hladnog rata vrlo je poučna. Nažalost, ponekada se ponavlja u obliku farse. Ali mudrost političara sastoji se u tome što lekcije istorije oni ipak usvajaju.
Izvor: Golos Rossii, foto: ru.wikipedia.org
