Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 31.Okt.2016, 01:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubomir Živkov: Prvobitna zajednica
Ovih dana navršava se sto godina kako Farkaždin živuje daleko od očiju policije, uspomenu na poslednje džandare čija je vrhovna komanda bila u Pešti nema više ni ko da čuva, da li je njihov PS to nalagao, ili je to bila pandurska moda, tek, svi pripadnici snaga reda nosili su ušiljene brkove, imali su diskreciono pravo da na licu mesta udare dvadeset pet po turu svakome ko bi se, poput pominjanih Besulja Nike i Cigana Pike, pratio oko dvanaest sati, e, od Trijanonskog sporazuma do danas >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << policiji smo daleko od očiju, daleko od srca.
Opština nam je bilo Perlez, koji se u komunu prirodno razvio iz negdašnje kapetanije Marije Terezije, odatle bi nam s mene na uštap dolazio Boža Milicajac, čovek-patrola, ne sećam se nekog njegovog partnera kakve vidim u svakom američkom filmu, možda je čak dolazio i vozom, da nas malo obiđe i da obnovi našu izbledelu uspomenu na državu i na njene organe.
Kao što je spahiji Ivanu Ivanoviču u njegovoj svakodnevnoj siesti, kroz bezmalo spuštene očne kapke privuklo pažnju nešto što nije pripadalo predobro znanom mu vidiku njegovog dvorišta - a bila je to crvena manžetna na uniformi gradskog staroste - tako je mojoj babi Tini otišavšoj u baštu da zamete pilićima izdaleka za oko zapelo nešto plavo (kao šljiva pre nego što je otreš o košuljanku), a što se ipak odseklo od sure boje našeg dugo nefarbanog drvenog kapidžika. Beše to Boža Milicajac, koji je u uniformi, a shodno dogovoru sa mnom, došao po udžbenik ustavnog prava, jer se upisao u višu školu i sanjario o sektoru uzbudljivijem od Perleza i Farkaždina. Rekao je da mene traži, ali je bio prekinut tvrdnjom da ja nikoga ne diram, da čak i ne pcujem... „Ne brinite, majka, mi smo drugovi, Bata mi obećao knjigu, zato sam došao...“ Priča nam posle svima u parku: „Da sam stvarno morao da te privedem, morao bih najpre da savladam tvoju babu, toliko se naoštrila da me istera...“
Prve patrole zaslužili smo kao učesnici javnog saobraćaja, odjedared smo svi imali traktore, kroz Veliku dolju, pored crkve i preko igrališta FK „Tamiš“ prošao je asfalt koji povezuje Novi Sad sa Pančevom, i morao si ne samo da imaš položeno, nego i da ti katadiopteri svi budu na broju; okapavajući nad kletim udžbenikom „Crvenog signala“ svako je nakratko obogatio svoj rečnik ovim stručnim nazivom, ali usled truckanja i narodnog nehajanja za signalizaciju malo je šta osim farova na traktoru ispravno sijalo, e, jedne se letnje večeri vraća Mališa iz Perleskog i vidi patrolu, trakor mu nije registrovan, ne bi ni prošao tehnički pregled, on nema još položeno, ali prošao je pored Zemproza i Brkačove kuće, gde je još mogao da skrene, sad nema kud, usporava i na ler se prema tačnom proračunu zaustavlja naspram patrole, obe ruke već dvadeset metara drži podignute dobrano iznad glave: predaje se. Bez borbe, razonodivši patrolu svojom samosvešću i kooperativnošću. Nasmeju se trudbenici SUP-a, priprete mu da sve sredi što pre i upute ga sa javnog puta drugog reda na letnji put, u prašinu, gde se kao i svi mi osećao kao riba u vodi.
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake nedelje na Prvom programu RTV u 19.20.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
