Izvor: Politika, 23.Avg.2010, 00:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sarajevo – Vrpolje – Beograd
Kako sam zavideo onim godinama sredinom šezdesetih kada sam kao gospodin čovek dolazio na igranku da sviram klavir u bendu. U neka kasnija modernija vremena morao sam kao amal da teglim klavijature, kompjuter i ritam mašine, da ih utovarim u mini moris ili „reno” peticu, a zatim da ih istovarim pa sve to kasnije obratnim putem ponovo. Klavir je u „Slozi” uvek bio pristojno naštiman, trebalo je samo privući tvrdu stolicu do crno-belih dirki i čekati da se ostali pripreme za svirku. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Bina je u „Slozi” bila visoka skoro metar i po, i muzičari su stvarno bili male lokalne zvezde. – To je onaj što svira u „Slozi” – šuškalo se za nama ispred kafane „Par”.
Tanak, bez viška kilograma, s frizurom na razdeljak, u rolkama i poludubokim antilop cipelama – nezgodne su za kišu, ali kad malo podignem nogavice, lepo deluju posetiocima koji me gledaju odozdo.
To je novi klavirista u „Slozi”. To sam ja. Kulturnoumetničko društvo „Slobodan Princip – Seljo” imalo je dramsku sekciju, folklor i narodni orkestar, kao i hor društva. U folkloru je bilo prelepih devojaka. Često bi pokoja subotom uveče za vreme igranke sedela s moje leve strane uz klavir. Recimo Romana, imala je mali mladež iznad usne. Prošlo bi nekoliko subota, a onda bi na stolicu do klavira sela nova devojka. Tako bi ona od prošle subote shvatila da ne treba ni da se muči i penje do svog „bivšeg mesta” pored klavira. Stvarno, nije bilo fer. Ali… Bilo je tako.
Već sam imao prilično uspeha, jer sam bio pozvan da snimam za Radio Sarajevo, oformio sam BKB džez trio, pravio aranžmane za mlade pevače Vedu Hamšića, Miralema Kruškića, Boška Orobovića, Kemala Montena. Stariji Borovčanin, inače bubnjar, odveo me je na jednu probu u Drugu gimnaziju gde sam sreo vrlo interesantne mladiće i devojke. Pevalo se i sviralo. Pesme Nila Sedake, Pola Enke, Peta Buna, Engelberta Hamperdinka. Falio im je neko iskusan da sve te konce među njima poveže. Rekao sam Borovčaninu da bih ja voleo da to radim ovde, na šta je on odgovorio – dobro. Ali moram prvo da razgovaram s direktorom škole. On ovde odlučuje, jer su svi ovde u ovom klubu učenici škole.
Tako sam ušao u „Eho 61” klub Druge gimnazije. Tako sam upoznao Miru Banjac (ne novosadsku glumicu), učenicu Druge gimnazije. Malo je vrskala, ali samo toliko da sam povremeno i zaboravljao na to. Lepo građena, spadala je u one zgodne gimnazijalke po kojima je škola bila čuvena. Nosila je visoko natapiranu kosu, po poslednjoj modi. Naši fizički kontakti svodili su se na one ukradene zagrljaje po haustorima. Gospođa Beba Kljujić, moja gazdarica, branila jeda se devojke dovode u podstanarsku sobu u njenom stanu. Možda sam ipak ponekad uspevao da Miru prokrijumčarim do sobe, sa zabranom odlaska u toalet, jer bi u tom slučaju gazdarica mogla da čuje nečije prisustvo u hodniku između naših soba.
I snimili smo moj prvi hit u karijeri. Posle „Četiri mladića idu s Trebevića” mog prvog hita u karijeri, pojavljuju se „Bube” iz Liverpula i više ništa u bit muzici nije bilo isto. Italijanska muzika i Sanremo gube bitku, a klavirista iz „Sloge” ima sreću, jer po liniji dlana prepoznaje kuda mora da se ide.
U „Slozi” se na bini pojavljuje oniski košarkaš Mlade Bosne – na terenu preslikani Slavnić – i hrapavi, zrnasti glas Pimpeka. Bend sa gitarama, prva postava „Indeksa”, rodonačelnika sarajevske pop-škole promoviše novu slobodnu muziku i kreativnu energiju drugačijeg tipa od onoga što se do tada sviralo. Posle jedne probe u „Slozi” kojoj sam slučajno prisustvovao Boda, Fadil, Davor i Nuno predlažu mi mesto orguljaša u „Indeksima”. Naravno, to je upravo ona linija sa dlana koju sam prepoznao na vreme i kojoj se priključujem. Posle dugačkog puta po evropskom delu SSSR-a naučio sam dosta o tome kako se vodi i stvara muzika za bend kao što je „Buba”. O domaćoj bit muzici, u kojoj bih želeo da se okušam. Idem za Beograd, iako mi nije lako da iza sebe ostavim Sarajevo, slatko ćoše i Ramiza na Baščaršiji, starog Mehu sa golubovima na Titovoj i drugove s Koševa. Ali unutrašnji glas mi se obraća: – Pogledaj znak na putu... Šta kaže?
– Da, vidim ga. Obavezan pravac – Beograd.
Kornelije Kovač
objavljeno: 23/08/2010
