Izvor: Politika, 04.Nov.2012, 16:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Velika nedelja sveta
Na jednoj strani Sjedinjene Američke Države stvorene 4. jula 1776. Na drugoj Kina, jedna od najstarijih civilizacija čija se pisana istorija prati još od dinastije Šang iz 1700. godine stare ere.
SAD, najveća globalna ekonomija, simbol demokratije i uspešnosti kapitalizma oslonjenog na pojedinca. Kina, druga ekonomija sveta, jedno od retkih preostalih uporišta kolektivne snage socijalizma.
Samo je kalendarska slučajnost mogla da u nekoliko dana kontrastno uklopi izbore >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za američkog predsednika na četiri godine i novog kineskog rukovodstva na narednu deceniju.
Ritam predsedničkih izbora 6. novembra u SAD određivan je u završnici s tri televizijska duela usmerena na teme ekonomskog oporavka, koje su posmatrale desetine miliona gledalaca.
Sve to posle kampanje koja je počivala koliko na mega dolarima priloga i društvenim mrežama toliko i na neposrednim kontaktima s hiljadama birača ili donatorskim gala večerama.
Na drugoj strani Pacifika, pripreme za veliku smenu na 18. kongresu KP Kine, koji počinje 8. novembra, obavljaju se u mističnoj atmosferi istoka, ostavljajući posmatračima da samo nagađaju na koje će se reforme odlučiti podmlađeno rukovodstvo zemlja čiji je impresivan rast predmet pomnih izučavanja.
No, dok otvorena američka kampanja ne daje odgovor ko će pobediti između kandidata demokrata Baraka Obame i kandidata republikanaca Mita Romnija, tajanstvena kampanja kineskih komunista gotovo izvesno ukazuje da će novi predsednik jednopartijske države biti njen sadašnji potpredsednik, Si Đinping.
Dok u Americi lični performans, harizma i magnetizam kandidata i njihovih porodica tradicionalno utiču na opredeljenje birača, u crna odela uniformisano kinesko rukovodstvo čuva privatnost i zrači snagom kolektiva.
Ali, ako je trka za Belu kuću nesumnjivo folklornija i zabavnija, po evropskim merilima čak i previše, tranzicija u Kini barem je podjednako bitna za budućnost sveta.
Rekao bih, štaviše, da je Kina politički događaj decenije. Kako će se ponašati novi lideri u godinama koje dolaze ne odlučuje samo sudbinu najmnogoljudnije države sveta i njenih 14 suseda, već i velikih delova sirovinama bogate Afrike i, naravno, najvećih kineskih trgovinskih partnera, Evropske unije i SAD.
Ako se za američke izbore vezuju pitanja da li će u narednom periodu biti više ili manje socijale, povratka militantnosti ili oslonca na diplomatiju, kineska promena takođe nije oslobođena dilema. Da li će stvari teći glatko? Nije rečeno.
Nedavni skandal s visokim funkcionerom KPK Bo Silajom, čija je supruga osuđena zbog ubistva, a koji je bio viđen u partijskom vrhu, aktuelizovao je svašta: korupciju, „zamke srednje klase”, socijalne razlike koje su veće nego u SAD, zagađenost okoline ili frakcionalizam koji je konstantna pretnja jedinstvu još od vremena nestanka Mao Cedunga ili Deng Sjaopinga. Na to se, kao spoljni testovi, nadovezuju trgovinski problemi sa SAD ili tenzija sa Japanom.
No, dok Amerika tek obazrivo govori u kategorijama optimizma, u Kini za takvo raspoloženje ima mnogo razloga uprkos usporavanju fascinantnog rasta. Zemlja je bez potresa preživela slom evropskog realsocijalizma ili azijsku ekonomsku krizu 1990-ih godina.
Otkako su 2002. vlast preuzeli predsednik Hu Đintao i premijer Ven Đijabao, kineski BNP, izražen u dolarima, uvećan je pet puta. Izvoz u Evropu porastao je sedam, a u SAD pet puta.
Dok je Amerika u poslednjim decenijama svoju privrednu snagu mnogo puta manifestovala kroz potrebu za ratovima i intervencijama, što je čest slučaj kroz istoriju, tri decenije kineskog uspona demantuju istoričare. Partija i dalje kontroliše pušku, kako je govorio Mao za zemlju koja u prošlosti nije vodila osvajačke ratove.
Za razliku od američke predsedničke trke, u Kini nema TV debata, nervoznog prebrojavanja glasova ili inauguracija uz prisustvo zvezdane galaksije, što ne znači da neće biti napetosti.
Ako će Si kao novi generalni sekretar KPK postati predsednik, a Li Kećijang, jedini dovoljno mlad član odlazećeg rukovodstva da bi sačuvao mesto, novi premijer, mnogo magle prekriva druga imenovanja.
Da li se onda sve odvija po ranije napisanim skriptama? Ne obavezno. Poslednja promena pre deset godina prošla je relativno glatko jer je Deng Sjaoping odredio naslednika. Denga odavno nema.
Proterivanje Bo Silaja opovrgava teorije da su ideološke spone novog rukovodstva davno iskovane i da je KP Kine monolit bez razlika u stavovima.
Što samo nagoveštava političku dinamiku sučeljavanja ideja i odgovora na nove izazove konzervativnije i liberalnije mislećih, onih koji su za jačanje uloge armije i zastupnika stavova da neophodne privredne i socijalne reforme nisu moguće bez proširenja političkog rama.
No, za razliku od SAD gde dvojica kandidata javno nude dve varijante stabilnosti, kineska propagandna mašina radi punom snagom da bi – posle debata koje će se voditi iza zatvorenih vrata, u studijima bez publike i kamera – plasirala jednu i jedinu varijantu opšte sloge.
Što, opet za razliku od SAD gde u ovom trenutku niko ne može da sigurno tipuje pobednika, znači da će kineski kongres proći čak veoma tiho.
Američki izbori i kineski kongres razlikuju se po mnogo čemu, ali jedno im je zajedničko: kada se objave rezultati, sa velikim stepenom izvesnosti može se tvrditi da se kurs neće bitnije menjati naredne četiri, odnosno deset godina – što je karakteristika stabilnih sistema.
Zajedničko im je i to što će američki predsednik i novo kinesko rukovodstvo biti najmoćniji političari sveta. Kako govore predviđanja, ovi poslednji će dočekati da Kina za njihovog mandata ekonomski pretekne SAD.
I dok se veći deo sveta nada da će Obama pobediti Romnija, u kineskom slučaju može samo da analizira i predviđa šta će, i kako, Kina menjati. Hu i Ven su inženjeri, Si i Li su advokati.
Hu Đintao je u svet uveo pojmove „naučni razvoj” i „harmonično društvo”, što u velikoj meri verno dočarava njegove uspehe i neuspehe. Si bi mogao da bira različite slogane: od „rebalansiranja” preko „socijalne pravde” do „reformi”.
Njegov izbor odrediće narednu deceniju, ne samo Kini. No, ako je sudeći po dosadašnjim političkim ciklusima, na to će morati da se sačeka do „trećeg plenuma”. Prvi obično bira lidere, drugi se bavi personalnim promenama u vladi.
Tek u vreme trećeg, koji je obično godinu dana posle prvog, vodeći političari osiguraju vlast i formiraju konsenzus kako ići napred.
Amerika je druga vrsta političke kulture. Instant. Novi predsednik SAD takođe će određivati sudbinu sveta, ali pravce njegovog delovanja znaćemo odmah. Čim saznamo da li Obama ostaje stanar Bele kuće ili se u nju useljava Romni.
Kada bih mogao da glasam, opredelio bih se za Obamu. Iz jednostavnog razloga. Njegova pobeda nije samo njegova, već je to – poredeći s rivalom – pobeda određenih univerzalnih vrednosti sveta.
Postoji mnogo toga što isti taj svet ne voli kod Amerike – čestu aroganciju, surovu moć ili nedostatak vizije kako da upotrebi tu moć. Ali, postoji jedna stvar koju svet voli kod Amerike: njenu demokratiju.
Obama bi u drugom mandatu, rasterećen daljih ambicija, tu demokratiju mogao efikasnije da upotrebi kao oruđe promena o kojima je toliko govorio.
Boško Jakšić
objavljeno: 04/11/2012
