Izvor: Politika, 14.Sep.2010, 23:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Partizan konačno ima dobru atmosferu u klubu
Fahrudin Jusufi, koji je bio igrač daleko ispred svog vremena, podseća da njegovoj generaciji nisu bili potrebni sponzori, jer je sama sebe izdržavala – turnejama po inostranstvu
Verovatno da nema idealnog tima Jugoslavije bez Fahrudina Jusufija na beku, levom ili desnom, pošto je njemu bilo svejedno na kojoj strani igra. I ne samo to. On je u isto vreme bio i krilo, i half, i vezni igrač.
Pripadao je onoj slavnoj generaciji Partizanovih „beba”, koja je, prva >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << posle rata, tri puta uzastopno bila prvak države (1961-1963), a potom, posle četvrte titule (1965) stigla i u finale Kupa šampiona (1966).
– Bili smo tada jedno pet puta jači od Reala. Ali... Tim su sastavljali neki drugi ljudi, a ne trener, – sažeto objašnjava Jusufi.
„Crno-belima” je u toj njihovoj najboljoj sezoni na megdan izlazio junak za junakom i to sve bolji od boljeg. Prvi im je na beleg stao Nant, a taj okršaj je imao dodatni značaj, jer se upravo tada vodila bitka između Francuske i Jugoslavije za odlazak na Svetsko prvenstvo u Engleskoj.
U Beogradu je, 22. septembra 1965, bilo 2:0 za Partizan. U Parizu, 9. oktobra, „galski petlovi” su pobedili s 1:0, pa naša reprezentacija prvi put posle rata nije otišla na šampionat sveta. Samo četiri dana kasnije igran je revanš šesnaestine finala Kupa šampiona. „Crno-beli” su u Nantu odigrali 2:2 i koliko-toliko osvetili „plave”.
A onda se pred njih, u osmini finala, isprečila ljuta guja – Verder, prvak zemlje čija je reprezentacija naredne godine postala vicešampion sveta. Sedamdeset minuta su Nemci odolevali na Stadionu JNA, a onda je njihov bunker razneo – Jusufi. Pored svega umeo je da da i gol.
– Ja sam retko davao golove. Ali su zato bili mnogo lepi, – kaže Jusufi.
Partizan je tada, 9. novembra, stekao prednost od 3:0 i sačuvao ju je u revanšu, pošto je izgubio samo s 1:0. A tog, 17. novembra, u Bremenu se vodio fudbalski rat. Ali, ta generacija „crno-belih” nije uzmicala ni pred kim, pa ni pred kavgadžijama.
U četvrtfinalu je žreb isturio pred Partizan prašku Spartu. Ona „crno-belima” nije bila ni kriva, ni dužna, ali jeste Čehoslovačka Jugoslaviji. Na prethodnom Svetskom prvenstvu, 1962. u Čileu, ona je u polufinalu pobedila našu reprezentaciju (3:1).
– Nisam voleo da igram protiv Italijana i Čeha. Igrali su pokvareno: guranje, laktanje... – kaže Jusufi.
U Pragu, 2. marta 1966, čaša pelena – 4:1 za domaćina. Međutim, za Partizan iz tog doba ništa nije bilo nedostižno. Kroz sedam dana – 5:0 i galopom u polufinale!
A tamo „crveni đavoli” – Mančester junajted! U Beogradu su, 13. aprila, ranjeni (2:0), a 20. aprila, u paklu, na Old Trafordu, Partizanova odbrana je izdržala sve muke – primila je samo jedan gol i teška vrata finala su se širom otvorila prvom klubu iz istočne Evrope.
A onda, 11. maja 1966, posle 1:0 u 54. minutu za Partizan na Hejselu, u Briselu, bajka se završila. S 2:1 stari kralj Real (osvajač Kupa šampiona u prvih pet sezona: od 1956. do 1960) priseo je ponovo na tron, jer je vitez s Balkana propustio priliku da se popne na presto. Zašto je tako ispalo Jusufi je već objasnio, a povodom sadašnjeg prodora Partizana među evropske velmože iznosi ovakvo mišljenje:
– Partizan konačno ima dobru atmosferu u klubu. Svi su okrenuti istom cilju i svako radi svoj posao. Tako i treba da bude: predsednik da vodi klub, članovi uprave da ispunjavaju ono za šta su zaduženi, trener da sastavlja tim, a igrači da igraju. Vrlo je opasno kad igrači hoće da budu vlast u klubu, a uprava da se meša u sastav tima. Partizan je zbog toga mnogo puta platio ceh. Sada, na daljinu, osećam da svi žele klubu dobro i neka tako i ostane.
Jusufi dobro zna o čemu govori, jer je svedok toga bio i dok je igrao i kad je bio trener Partizana. Ali, kako kaže, bilo, pa prošlo.
Za današnje prilike je zanimljiva jedna njegova tvrdnja:
– Mojoj generaciji nije bio potreban sponzor – sami smo sebe izdržavali. Svake zime smo išli na turneje po Evropi i zarađivali. Mi nismo živeli od ugovora s klubom. Ja sam 1955. potpisao za Partizan za teleću čorbicu u restoranu na stadionu JNA. U onoj opštoj nemaštini ko bi poželeo više?! Ali, kao fudbaleri smo bili pojam za Nemce, Holanđane, Francuze… A koliko smo vredeli evo primera. Kada sam otišao u Nemačku u celoj ligi smo samo Zeler iz Hamburgera i ja u Ajntrahtu iz Frankfurta primali po tri hiljade maraka, a ostali od 400 do 700. To nije bila tajna i niko nije pravio pitanje u mom klubu u kome je, recimo, reprezentativac Grabovski dobijao 700.
I još jedna preporuka čoveka, koji je video kako se stvaraju veliki timovi i u Jugoslaviji, i u Nemačkoj:
– Mi danas za male pare prodajemo mlade igrače. Time se zadovolje nečiji sitni interesi, ali to nije dobro za naš fudbal. Mlade igrače možemo da zadržimo, samo im treba objasniti da je za njih bolje da odavde odu kao veliki igrači. Svi iz moje generacije, ne samo iz Partizana, nego i iz Crvene zvezde i OFK Beograda, otišli su da budu glavni igrači u svojim novim klubovima. Nekada su i propisi bili drugačiji, nije moglo da se ode iz zemlje do 28. godine, ali ne treba da se žuri ni sada. Treba otići kad se sazri, kad se o novcu razumnije razmišlja, kad deca pođu u školu, kad ostane još nekoliko godina karijere da se obezbedi egzistencija.
Jusufijevoj oceni da je naš fudbal do sada bio na dnu verovatno nema nikoga ko bi suprotstavio drugačije mišljenje. Isto tako i s njegovim poređenjem da smo ulaskom Partizana u Ligu šampiona izašli iz dubokog rova i da tu više ne smemo da se vratimo.
--------------------------------------------------------------
Fudbalski gren-slem
U tenisu postoje četiri turnira, koja su iznad svih ostalih i objedinjava ih naziv gren-slem. U fudbalu bi to mogli da budu svetsko prvenstvo, evropski šampionat (na početku Kup nacija), olimpijske igre i Liga šampiona (ranije Kup šampiona). Fahrudin Jusufi u tom fudbalskom Gren slemu ima učinak kakvim ne mogu da se pohvale ni najveći fudbaleri: tri finala i jedno polufinale. Bio je prvi na olimpijskim igrama (Rim, 1960), drugi u Kupu evropskih nacija (Pariz, 1960) i Kupu evropskih šampiona (1966) i četvrti na svetskom prvenstvu (Čile, 1962). Istovetan učinak od naših imaju samo još Milutin Šoškić i Milan Galić, takođe legende Partizana.
Ivan Cvetković
objavljeno: 15.09.2010.
