Izvor: Politika, 10.Mar.2011, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Liposukcija, Akihito i fikus
Prezentacija epohalnosti briselskih razgovora nije onakva kakvu je većina nas očekivala
Kada se pogledaju TV izveštaji o početku dugoočekivanih razgovora Beograda i Prištine niko se ne može oteti utisku da je celokupan prizor delovao iznenađujuće skromno. U jednoj manjoj briselskoj kancelariji nagužvao se popriličan broj sagovornika, od kojih su neki bili možda i previše formalno obučeni za jednu tako običnu scenografiju koja je bila ne samo u kontrastu sa prisutnima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << već i sa iskustvima kudikamo glamuroznijih pregovora koji su vođeni po srednjovekovnim zamkovima Pariza ili Beča. Fikus ili neko slično cveće koje se moglo videti iza Pjera Mirela, koji je sedeo upadljivo na ivici stola nevećih dimenzija, teško bi se moglo naći u vizuelizaciji istorijskih pregovora koji treba da rezultiraju trajnim mirom između Srbije i Kosova. Možda je korektnije reći Beograda i Prištine, ali ipak ovo nije razgovor dva glavna grada o kupovini autobusa, tramvaja ili saradnji u oblasti gradske čistoće. Tako da hajde da ipak nazovemo stvari pravim imenom – razgovori Srbije i Kosova. Nismo deca.
Prezentacija važnosti i epohalnosti ovih razgovora nije onakva kakvu je većina nas očekivala što možda ipak ne mora da bude jedini indikator njihove realne političke težine. Čak i kada možemo videti i kod nas da izveštavanje o početku dijaloga protiče nekako van prvog plana. U Dnevniku javnog servisa na dan početka dijaloga, prvih šest minuta je proteklo u znaku srećnog svršetka četvoromesečne sapunske opere o „liposukciji” vlade koja nas je tako fino zabavljala u proteklim hladnim zimskim danima. Sledeća vest je bila takođe od „sudbinske” važnosti koja je prilježno sumirala poruke duboke ekonomske mudrosti sa tek održanog biznis foruma u Tokiju. Tom prilikom su japanski privredni giganti, i car Akihito sa njima, saznali da su do sada propuštali veliku priliku da investiraju u Srbiju odakle im se pruža neverovatna lepeza daljeg ekonomskog rasta „od Londona pa do Vladivostoka” kako je to jezgrovito rečeno. Tek posle takvog medijskog uvoda, građani su se upoznali sa gorepomenutim izgledom početka istorijskog dijaloga dva grada. Nije sigurno da li su dva glavna grada, ali da su gradovi to je valjda manje problematično i nadasve ustavno.
Sigurno je da će biti onih koji će reći da postoji i nekakav tajni sporazum između Beograda i Brisela o držanju ovog dijaloga van naslovnih strana što je više moguće. Takvo mišljenje će se sigurno podupirati i time da postoji dogovor sagovornika da daju zajedničke izjave za medije kako bi se sprečilo podrivanje dijaloga populističkim izjavama. Možda je to čak i tačno. Ipak, mislim da je ovde opet u pitanju da se mnogo više pažnje posvećuje marketinškoj strani nego političkoj. Opet se prvo potcenjuje javnost u Srbiji i njen intelektualni kapacitet, a zatim i sam politički problem sa kojim smo se uhvatili u koštac. Praktično se ništa ne zna ni o dnevnom redu pregovora niti o njihovoj metodologiji. Mnogo više informacija je dato o ličnoj i profesionalnoj biografiji glavnih pregovarača, što nije nevažna stvar ali je u poređenju sa samom temom pregovora potpuno efemerno. Iako se generalno smatra da je Kosovo tema koja je pala na top listi problema prosečnog građanina ipak treba imati u vidu da ono pod određenim okolnostima može učiniti da sva druga pitanja izgledaju trivijalno.
Koje su to okolnosti? Podgrevanje nerealnih očekivanja i netransparentan dijalog. Briselska administracija, koja vodi glavnu reč u pregovorima, jedna je politička vrsta koja, biološkim rečnikom rečeno, vrlo retko izlazi na sunce demokratske kontrole. Između ostalog, to je i jedan od razloga zbog čega se i Evropska unija nalazi u problemu pred građanima država članica. Inercija pod kojom oni rade je da se stvari drže van fokusa i da se komunicira „tehnički”, a nisam siguran da je to najbolji savet koji bi naši pregovarači trebalo uvek da poslušaju. Naravno da treba biti veoma pažljiv tokom dijaloga i ne podlegati populističkim iskušenjima ali bi držanje ovih razgovora, njihovih tema, političkih dometa i cilja van uvida javnosti takođe bilo veoma opasno. Naročito bi tako bilo ukoliko bi dijalog bio okončan pre nego što bi se došlo do „deserta”, tj. onoga što Beograd najviše zanima, a to su pitanja u vezi sa statusom Kosova, tj. statusom severa Kosova. Zato bi bilo primereno i reći da saglasnosti o tome da to bude tema razgovora za sada nema. Drugačiji odnos prema javnosti, koji se bazira na samouverenosti u svoju medijsko-marketinšku mašineriju je do sada već toliko puta viđen i zaista nema razloga da bi takav pristup sad prvi put bio uspešan. Realnost je nešto sasvim drugo.
Centar za novu politiku
Vladimir Todorić
objavljeno: 10.03.2011.
