Izvor: Politika, 12.Jul.2012, 23:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta se zbiva s Đokovićem
Ako je tokom 20 godina imao samo dva sna – da pobedi na Vimbldonu i postane najbolji na svetu – može li sada istim žarom da ostvaruje tuđi san?
Uz sva druga uzbuđenja, rekorde i senzacije, ključno pitanje iza Vimbldona tiče se Novaka Đokovića. Teniski svet odavno zna šta može da očekuje od Federera i Nadala, a novih junaka nema ni na vidiku, pa je realno najveća nepoznanica – forma najboljeg >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sportiste sveta u 2011. Đoković nije prestao da igra vrhunski tenis, pokazao je nadljudske moći u finalu Melburna, redovno stizao do završnica drugih turnira i već se plasirao na završni godišnji masters. Ali, sve to sada izgleda bledo u odnosu na 2011. Nedostaje mu one radosti i žara, više se nervira i lakše predaje, a u izjavama posle poraza deluje nezainteresovano.
Svi primećuju razlike, ali tačan odgovor na gornje pitanje verovatno ni sam Đoković ne bi mogao da pruži. Domaći navijači nude različita objašnjenja i savete: od povratka u tim dr Igora Četojevića, preko vraćanja u Dejvis kup reprezentaciju, sve do sujeverja u objašnjenju da nije trebalo menjati proizvođača sportske opreme.
Ni desetine različitih pretpostavki svetskih stručnjaka za tenis ne daju kompletnu sliku. Svi oni zajedno, tokom 2011. nisu našli odgovor ni za Đokovićevu iznenadnu nadmoć, niti su uspeli da predvide njen rok.
U stvari, pitanje iz naslova znači: „šta je s Đokovićem iz 2011?”. Jer, ne radi se o tome da je 2012. lošija od svih prethodnih, nego samo od 2011. Sve do 2010, Đoković je pokazivao slične trenutke malodušnosti u važnim mečevima.
Pošto ni ovo uže pitanje ne zavisi samo od njega, počećemo od prostijeg: „zašto Federer i Nadal igraju bolje nego u 2011?”.
Ne tako davno, u vreme kada je „spel-čeker” još podvlačio crvenom bojom ime Novaka Đokovića, iluziju nepobedivosti širio je Rafael Nadal. Početkom 2011, kada je (činilo se) konačno slomio Rodžera Federera, u Melburnu je imao istu istorijsku priliku kao Đoković na ovogodišnjem Rolan Garosu, za četvrti uzastopni grend-slem. U četvrtfinalu ga je glatko, u tri seta, izbacio njegov zemljak David Ferer. Dalje se sve zna: sedam uzastopnih poraza od Đokovića dovelo ga je do ivice statusa „otpisanog”.
Rodžer Federer je takođe teško preživljavao gubitničku 2010. i krajem 2011. pao do četvrtog mesta. Ali, on je prvi od trojice preboleo silazak s trona, a pomogao mu je Đoković, pokazujući da ni Nadal nije mašina. Zatim je došlo vreme da i Nadal uvidi da je Đoković samo čovek. Uz to, i on i Federer su imali godinu dana da nauče kako protiv „vanzemaljca” iz 2011. Dok su učili, broj 1 se opuštao na lovorikama. Ako i postoje vanzemaljci u sportu, oni su privremene pojave. Povratak u realnost mogu da izbegnu samo oni koji se povuku neporaženi.
Kada se Robert Fišer nakratko vratio šahu posle 20 godina odsustva, požalio se da niko od kritičara nije primetio jednu činjenicu – da je igrao sasvim solidno posle toliko duge pauze. Kao da su svi od njega očekivali nemoguće: da ponovo bude onaj stari iz 1970-72, kada je u transu rušio sve pred sobom, pobedio Tajmanova i Larsena sa po 6:0, a Spaskom dao dva poena „fore” pre no što je ispunio životni san.
Nešto slično, ali na ubrzanom filmu, događa se i Đokoviću za svega dve godine. I on je, u jednom neponovljivom periodu, ukrao plamen od bogova i do nogu potukao dvojicu među najvećima u istoriji. To što je i sam proglašen za boga, poput Fišera, nije njegova krivica. Obojica su najbolje znala cilj i cenu uspeha. Ako je Đoković tokom 20 godina imao samo dva sna – da pobedi na Vimbldonu i postane najbolji na svetu – može li sada istim žarom da gradi i ostvaruje tuđi san?
Sledeći realni nivo – treća etapa Đokovićevog tenisa – može da bude uspon do višeg mesta u teniskoj istoriji. Ali, tu trku ne može da dobije u istom, furioznom tempu. Za to su potrebne godine drugačijeg pristupa i nove strategije, dok kornjača i dalje pomalo odmiče Ahilu: 17. grend-slem titula, sedmi osvojeni Vimbldon, duže od pet godina na vrhu svetske liste... A, ta kornjača je, za nesreću, najbolji teniser svih vremena...
U zlatnom periodu svetskog tenisa odlučuju mikroskopski detalji. Stotine takvih detalja stvorilo je 2011, a sada ih opet ima previše novih da bi se svi naveli. Preovladavaju oni koji su smanjili Đokovićevu motivaciju, stabilnost, tempo rada i usavršavanja, jer slava i uspeh su najveći neprijatelji talenta.
Ostaje poslednje i najkonkretnije pitanje: kada će Đokovićeva forma ponovo da krene uzlaznom linijom? Sa njegovim darom i godinama, nema razloga da pitamo da li će to da se dogodi.
Možda vrlo brzo, na Olimpijskim igrama u Londonu. Đoković će biti barjaktar naše olimpiske ekspedicije, a činjenica da ponovo može da bude nacionalni junak u drugačijoj, najširoj sportskoj ravni, rešiće pitanje njegove motivacije, ako je ona sporna.
Možda će sačekati do prelaska na tvrde terene, da pobedom u Njujorku razreši pitanje najuspešnijeg među trojicom osvajača grend-slem titula u 2012. Potom dolazi kraj sezone u kojem ne brani mnogo poena i želi da ostavi pečat na završnom mastersu.
A, možda to bude i na Rolan Garosu, 2013, gde treba da ispuni grend-slem karijere i raščisti račune sa kraljem šljake Nadalom, sa kojim će još dugo da vojuje.
Na kraju, možda su mu potrebne i veće promene u životu sada kad više nema pritisak istorijskih prilika, kao što je i Federer kao otac ušao u novu etapu tenisa. U svakom slučaju, Novak Đoković može još dugo da raduje i sebe i navijače.
M. Kovačević
objavljeno: 13.07.2012.
Pogledaj vesti o: Novak Đoković finale
