Izvor: Politika, 03.Jul.2012, 23:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Erika Badu u Vjenu
Iako popularna pevačica izvodi neosoul, pristup na koncertu u Francuskoj bio je čisti džez, po različitim aspektima
Specijalno za „Politiku”
Bjen, Francuska – Otvaranje velikih džez manifestacija prema pop-rok izvođačima u poslednjoj deceniji 20. veka izazivalo je brojne polemike među džez pravovernicima. Optužbe za „izdaju džeza” organizatori su pravdali profitom od koga će pokrivati troškove džezera, više ili manje ubedljivo. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Među retkim pop umetnicima čije je prisustvo u džez društvu od starta bilo apsolutno legitimno, bila je Erika Badu.
I, evo je na letnjoj turneji, u okviru koje će se, kao i obično, pokloniti i brojnim ljubiteljima džeza. Nastup na džez festivalu u Vjenu („Jazz a Vienne”) u Francuskoj jedan je od prvih, i taj lagani zalet se osećao u simpatično neizbrušenoj svirci desetočlanog benda, i otkrivao u pogledima koje razmenjuju tokom nastupa. Koncert je otvorila „20 Feet Tall”, prvom pesmom sa albuma „New Amerykah, Part 2”, posle čega je ujednačeno poređala numere sa svih pet studijskih albuma.
Muzika je neosoul, ali pristup je bio čisti džez, po različitim aspektima. Najpre, set lista praktično ne postoji niti numere imaju zatvorenu formu. Erika Badu je u frontu bine dirigovala sastavom, jednim pokretom ruke (kroz vazduh ili na elektronskom bubnju) prekidala pesmu koja traje i objavljivala sledeću, prozivala soliste kao nekada Majls Dejvis, a onda kao fakir iz njihovih instrumenata pogledom izvlačila ale i bauke. Svaki sekund nastupa je bio novi izazov za muzičare, nova prilika da se nešto zanimljivo desi, linije između njih bile su tipične za džez način komunikacije.
U svetlosivoj tunici, Badu je izgledala ekstravagantno kao i uvek. Na polovini koncerta skinula je i ostala u tinejdžerskoj majici, koja joj veoma dobro stoji, i u helankama, kao da hoće da naglasi da se ovde ne radi o modnoj reviji već o sadržaju onog što izvode. „Dredlok” je bio, nikad pristojnije, blago povučen u levu stranu, otkrivajući tri slatka mladeža ispod desnog oka i majušni pirsing u nosu. Pokreti su bili svedeni: njena duša (soul) ključa iznutra, kada vas omađija, osetite iste drhtaje i duboko u sebi.
Erikin glas je bio savršen – rasplinut između nevino-dečjeg i utopljenog u moćni soul. Majstorsku klackalicu odlično su pratila četiri prateća pevača, među kojima i njena sestra Najrok, harmonizovanjem u duhu Stivija Vondera. Ovu vezu pocrtao je citat Vonderove „Ordinary pain”, u pesmi „Penitentiary philosophy”. Dominatni tempo bio je srednji, sasvim blago se uzdižući prema kraju koncerta: energija nije rasla raspucavanjem muzičkog arsenala niti brzim gruvom, već suptilnijim sredstvima. Tema „Liberation” (hiphop grupe „Autkast”), služila je za predstavljanje muzičara. Priliku su najviše koristili basista Stiven Li Bruner, di-džej Barton Smit i, posebno, flautista Dvejn Ker. Pored Arsi Vilijamsa, klavijaturiste i superiornog muzičkog direktora sastava, seo je džez majstor Robert Glasper, koji je sa svojim kvartetom „Eksperiment” nastupio u uvertiri večeri. Ekipa se njihala u iznenadnom džem-sešnu, raspoložena i motivisana. Atmosferu su dodatno podigli sa „Bump it” i, još više, uz dinamični, višeglasni „Danger”. Glasper je sišao u publiku, pozirao i plesao sa fanovima.
Scenu su napustili u taktovima pesme „Didn’t cha know”. Za razliku od poslednjeg susreta, pre šest godina u austrijskom Vizenu, kada se Erika Badu na scenu vraćala pet-šest puta, sada smo ostali bez bisa, kao da je neko na silu prekinuo zabavu koja ipak nije dosegla vrhunac. Unutrašnji titraji duše nastavili su ples u Vjenskoj noći.
Vojislav Pantić
objavljeno: 04.07.2012
