Izvor: Politika, 21.Okt.2011, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prodavci demokratije
Košmar je okončan, uz nadu da se krvoprolića libijskog građanskog rata neće ponavljati.
U međuvremenu se okrvavljeno lice, biće još toplog tela, uselilo u domove širom sveta. Lice je pripadalo Muameru Gadafiju, tiraninu koji je 42 godine brutalno vladao zemljom, čija je nafta prvo bila njegova blagodet, potom zla kob.
Vlasnik mrtvog tela učinio je za života dovoljno da njegov leš, koji se povlačio među nogama vojnika nove vlasti, posmatramo nekako drukčije. Da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << li je Gadafijeva smrt zaista častan kraj diktatora koga je Zapad voleo, pa nije voleo, pa voleo, pa nije voleo?
Dobro je prikazivati surovu stvarnost rata, ali ima ipak nečeg uznemiravajućeg u snimcima iz okoline Sirta.Sve televizije i veliki broj listova objavili su mrtvog Gadafija. Čak i oni ne mnogo zainteresovani za vesti nisu mogli da ga ne vide. I nisu mogli da pobegnu od osećaja gađenja.
Živimo u vremenima da se ono što se ne vidi na televiziji nije ni dogodilo. U libijskom slučaju potrebu za verodostojnošću diktirale su silne ranije plasirane informacije o pogibijama Gadafijevih sinova – koje su se potom pokazale kao lažne.
Dakle, ne verujemo najavljivačima vesti i naslovima dok se sami ne uverimo. Konkurencija društvenih mreža učinila je da nema ograničenja.
Ono što je nekada sklanjano od naših očiju sada je nezaobilazna dokumentacija. Prisustvovali smo vešanju Sadama Huseina. U vest o pogibiji Osame bin Ladena svet je poverovao tek kada su Amerikanci pokazali fotografije ubijenog vođe Al Kaide.
Tako je i sa Gadafijem. Okrvavljeno telo je šokantna potvrda autentičnosti.
Brutalnost unakaženih ili raskomadanih tela možda može da posluži kao opomena. Možda nas ne treba štititi. Možda sve to treba da vidimo. To je realnost.
Video-snimci odsecanja glave, egzekucije, samoubistva, fatalne saobraćajke, ubistva. Detaljni opisi opštih ili pojedinačnih strahota koji izazivaju našu morbidnu fascinaciju.
Zar nećemo pomalo oguglati u suočavanju sa takvom „realnošću”? Zar nismo drugima prepustili da odluče šta treba a šta ne treba da vidimo? Gubimo pravo na izbor sopstvenih granica onoga što je prihvatljivo i onoga što nije.
Ima tu jedan aspekt u vezisa Gadafijevim poslednjim trenucima zbog koga razlivanje krvi preko ekrana izaziva mučninu. Telo mrtvog „brata-vođe” načas je pretvoreno u trofej koji su pobednici razvlačili uz povike i šutirali kao vreću.
Likovali su isti oni koji sumu koliko ovih dana prošle godine klicali. Gadafi je izmislio koncept džamahirije – vladavine masa. Mase su mu presudile. Gadafi se oslanjao na teror. U teroru je završio. Nije negovao toleranciju. Učenici su ga nadmašili čim im se ukazala prva prilika.
Jeste to tipična sudbina diktatora, ali ona govori koliko o kazni koju je Gadafi samom sebi ispisivao toliko i o egzekutorima nove, demokratske Libije.
Nije na nama da sudimo. Nismo živeli pod Gadafijem, ali okolnosti pukovnikove smrti moraju da budu ispitane.
Nema sumnje da prikaz beživotnog Gadafija šalje moćnu poruku drugima poput njega. Dovoljno moćnu da bude upotrebljena u razne svrhe, za različite misije, uključujući „humanitarne”. Od njih treba strahovati. Unakaženo mrtvo telo na TV ili fotografiji jeste uznemiravajuće, ali ipak je samo faktografija.
Live! Ne menjajte kanal. Ne preskačite fotografiju. Biće toga još. Dok je prodavaca demokratije.
Boško Jakšić
objavljeno: 22.10.2011
Pogledaj vesti o: Moamer Gadafi, Nova godina
