Izvor: RTS, 09.Feb.2012, 17:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Libija, pošasti revolucije
Uprkos činjenici da je rat završen, situacija u Libiji nije se znatno popravila. Podele i nepoverenje između frakcija, ostavlja sve dublji trag na stanje u Libiji, a vlast, čiji autoritet ne prelazi prag kancelarija vladinih zvaničnika, nema snage da se izbori sa problemima, piše američki "Njujork tajms".
Borbe zaraćenih milicija širom Libije postale su normalna stvar. Kada utihne pucnjava, sve što ostaje >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << nakon nje su scene haosa, poput onih iz ratnih dana prošle godine. Vlast čiji autoritet počinje i prestaje na vratima kancelarija, milicije čija moć dolazi od oružja kojeg ima u izobilju i stanovnici čije strpljenje bledi svakom novom pucnjavom usred noći, piše Njujork tajms.
U jednom od retkih i iskrenih izliva besa komandant jedne od milicija Nuri Ftais povikao je: "Ovo je potpuno uništenje. Svojim rukama uništavamo Libiju".
Zemlja u kojoj je jedna od arapskih najvećih revolucija ostavila dubok trag iznova se formira. Poput cele zemlje tako se i u Tripoliju, posle ratnih razaranja i sveopšteg haosa na ulicama, vide poneke naznake normalnog života.
Međutim, niko ne bi rekao da je normalno da u gradu pripadnici milicija na ulicama muče na smrt bivšeg diplomatu, da se stotine izbeglica pod optužbom da su bile lojalne Gadafiju drže mesecima u zatvorima. Nije normalno ni da vladini zvaničnici priznaju da je "sloboda problem".
Imajući u vidu količine nafte na kojima Libija stoji i u Tripoliju, ipak, postoji optimizam. Vlada premijera Abdel Rahim el Kiba, formirana 28. novembra 2011. godine, našla se potpuno paralizovanom i nemoćnom pred rivalitetom raznih grupa. Rivalstva su najzaslužnija što je moć koju je vlada trebalo da ima sada podeljena po regionima i međi plemenskim liderima.
Nemoć vlasti možda najbolje pokazuje primer da se nacionalna vojska ne tretira drugačije od ostalih oružanih grupa.
Vlasti nisu mogle mnogo toga da učine da bi ublažile lokalne razmirice koje su dovele do prošlomesečnih sukoba u Bani Validu. Šamis, jedan od vladinih službenika, kaže da je to, u stvari, krizna vlada i da je nije realno očekivati da sve dovede u red.
Pitanje legitimiteta ostaje kao najvažnije u revolucionarnoj Libiji. Zvaničnici se nadaju da će izbori u maju ili junu postići ono što se dosad desilo u Tunisu i Egiptu – da prebace moć i autoritet na izabrano telo koje ima podršku u narodu. Ipak, dešavanja u Egiptu zabrinjavaju. Još više zabrinjava stanje u Iraku gde su izbori posle američke invazije toliko produbili podele da je otpočeo građanski rat.
Vladini zvaničnici priznaju da ne znaju kako da se dođe do dovoljno novca kojim bi se podstakla ekonomija i podigao standard. Stanovnici Tripolija, ali i drugih gradova, žale se na nedostatak transparentnosti u odlukama vlasti čiji se ministri i dalje plaše, zbog usađenog straha za vreme diktature, da se usprotive bilo kakvoj odluci sa vrha.
Jenda od studentkinja prava u Tripoliju Najma Muhamed kaže da je vrlo teško promeniti ljude preko noći posle 42 godine. Poput Tunisa na zapadu i Egipta na istoku, Libija je suočena i sa raznovrsnošću koju je Moamer el Gadafi odbijao da prizna.
Vladavina sile
"Gde je vladavina zakona?", upitao je Ašraf el Kiki, prodavac iz Tripolija, koji je tražio kompenzaciju od Vojnog saveta u Tripoliju i milicije iz Zintana zato što su mu njihovi pripadnici izbušili automobil vatrenim oružjem. "Ovo je vladavina sile, a ne zakona", ljutito je viknuo prodavac.
Snage koje su stacionirane na aerodromu u Tripoliju pripadaju miliciji u Zintanu, koja je odigrala ključnu ulogu u zauzimanju Tripolija i još drži Gadafijevog sina Seifa el Islama u zatvoru. Oko 1.000 ljudi obezbeđuje aerodrom. Iako zvuči čudno da bilo koja druga sila obezbeđuje takav strateški objekat izuzev zvanične vojske ili policije, vlasti u Tripoliju dopustile su zintanskoj miliciji da ostane tu.
To je još jedan od pokazatelja slabosti centralne vlasti.
Milicija iz planinskog Zintana postala je, tokom poslednjih meseci, prilično zloglasna. Bašir Brabeš kaže da je 19. januara njegov otac Omar, bivši diplomata, pozvan na saslušanje. Sledećeg dana porodica je pronašla njegovo telo u bolnici u Zintanu. Nos mu je bio slomljen, kao i rebra. Nokti na nogama bili su iščupani, na lobanji je bilo nekoliko fraktura. Pored toga ožiljci od ugašenih cigareta mogli su se videti po celom telu.
"Stavljaju sebe u ulogu policije, sudije i dželata. Zar nisu imali bar toliko dostojanstva da ga samo upucaju u glavu. Ovo je toliko monstruozno. Da li su uživali dok se drao", upitao se Brabeš.
Veliki broj milicija pokazao se kao glavni problem posle revolucije. Podele, nepoverenje i rivalstva postala su pošasti revolucije.
Pogledaj vesti o: Nju Jork
