Izvor: Kurir, 19.Nov.2010, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
DUŠAN DOBRI
Dobar je čovek Staniša Dušan Jelić bio. Plemenit. Iz druge avenije u Andrijevici. Dvadeset godina je radio po kafanama u Srbiji. Nije tražio mnogo. Živeo je bez zdravstvene legitimacije. Nekad mu nije ni trebala. Bio je omalečak, ali tvrd čovek. Pravi planinac.
Iznajmio je na kraju kafanu. Radio je od sedam ujutru, kad su ga budile prve komšije, do svitanja. Tu je spavao. Jeo je malo, a kad se zora primaknula, zastao bi i zapevao: „Kolika su muda u obada kad istera junicu iz >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << lada“. I kad je padao s nogu od posla, Duka se smejao.
Videli smo ga kako kašlje i zaludu mu govorili da treba da ode kod lekara. Umro je Dušan pre tri dana. Umro je od tuberkuloze u 21. veku. Nisu ga bez zdravstvene knjižice primili. Umro je u hodniku bolnice.
Koliko je Dušana umrlo u čekaonici novog svetskog poretka, koliko na Balkanu za poslednjih dvadeset godina. Koliko je umrlo od unutrašnjeg metka, kad se sečivo života prema unutra okrene. Duka je umro kao žrtva tranzicije. Ružna i prljava reč ta tranzicija. A evo deset godina nam objašnjavaju šta je to tranzicija.
Ostavili su planine gorštaci i sišli u gradove u potrazi za životom koji su videli na TV ekranima. Puni su kiosci devojaka iz unutrašnjosti koje venu. Beže prema gradu verujući da je sreća tu, negde preko puta, da će je biti, samo što je nisu sreli.
Obećavaju nam bolje sutra preko šezdeset godina. S pričom o boljem sutra se rađamo i umiremo. To „bolje sutra“ izgleda ovako: svakoga dana iznesemo iz stana deo nameštaja i prodamo belosvetskim i domaćim trgovcima. Kakav je to domaćin koji ispred četvoro dece iz štale izvede kravu hraniteljku i proda je. Prodaju Telekom. I to ne samo Telekom Srbija. Prodaju i Telekom Srpske i Crne Gore. Ne prodaje se samo Telekom. Prodaje se firma koja je donosila živu lovu. Prodaje se ono što se ne prodaje. Prodaje se ekonomski suverenitet države. I potoci, i livade, i groblja. Sve je na prodaju. A kupuju opstanak na vlasti.
Sretnem prijatelja koga godinama nisam video. Imao je nemačku stipendiju. I s ponosom mi kaže da je sada „nemački čovek“. I očekuje da mu se divim. I očekuje da mu kažem da je učinio pravu stvar. Stid me je. Ne znam šta da mu kažem. Ne smem da ga u oči pogledam. Kažem mu da je umro Duka, najdobriji čovek u bloku.
Naš brat i drug. Za njegovu smrt kriv je poredak u kojem je novac vrhovni bog. U kojem su otvorili crkve, a zlatno tele postavili u oltar. Ako je sve na prodaju, zašto ne bi bila crkva koja se deli i koja se priprema za ulazak u novi vek.
Izdelili su sve što je bilo srpsko. Podelili su zemlju, podelili su još davno Udruženje novinara, Udruženje pisaca, podelili su ljude. „Velikaši, proklete im duše“, kleo je pesnik.
Ima li ovome kraja? Šta ćemo goli i bosi ispred evropskih radnji? Šta će nam ulazak u Zajednicu? Oni nam ionako ništa ne nude, osim izloga s njihovom robom. To je za onih pet odsto Srba koji su stekli, koji su se obogatili.
Vraćaju nas u vreme davno zaboravljenih bolesti. Zar u Evropi, zar u Beogradu početkom 21. veka da se umire od tuberkuloze. Krvavi moj brate, Dušane moj. Ispraćamo te put Komova, na malo seosko groblje. Tu ti niko neće tražiti novac za kiriju.
.jpg)
