Izvor: Politika, 11.Feb.2010, 23:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Najbolja pesma na žuru „Baj, baj, Buš”
U Čikagu svako predgrađe ima svoj orkestar, kao kada bismo mi ovde imali orkestar Banovog brda ili Rakovice, kaže kompozitorka Nataša Bogojević pred večerašnje izvođenje „Virtuelne uvertire”
Devedesetih godina komponovala je muziku za predstavu „Čikaške perverzije”, a danas živi i radi u – Čikagu. Reč je o Nataši Bogojević, nekadašnjoj asistentkinji na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, koja već sedam godina predaje na Univerzitetu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << De Pol u Čikagu. Ova kompozitorka, čiji opus sadrži elektronsku, kompjutersku i filmsku muziku, emigrirala je 1995. U Beograd dolazi povremeno, a povod za poslednji dolazak je večerašnja premijera njene „Virtuelne uvertire” na Kolarcu u izvođenju Beogradske filharmonije. Naš orkestar biće u finom društvu: Dejvida Alana Milera, dirigenta iz Njujorka, izraelskog violiniste Hagai Šahama, i violončeliste Ralfa Kiršbauma, Teksašanina. Na repertoaru su i Bramsov Dupli koncert, i „Proleće Apalačija” Arona Koplanda, a ceo program je pomogla Američka ambasada iz Beograda.
– „Virtuelna uvertira” je porudžbina pisana za Beogradsku filharmoniju. Iako njihov budžet nije veliki, prihvatila sam poziv iz patriotskih razloga, ali i zbog toga što želim da moju muziku, u mom gradu, izvodi naš ansambl. Porudžbine su, inače, uvek podsticaj stvaralaštvu, ne samo zbog materijalne nadoknade jer se ovaj posao ne radi prvenstveno zbog novca, već zbog kulture i muzičke tradicije koja mora da se organizovano izgradi – kaže Nataša Bogojević, i dalje objašnjava kako se to sistematično radi u SAD.
– U svetu je odomaćena praksa da se angažuju rezidencijalni kompozitori. Simfonijski orkestar Čikaga ima dva takva autora Marka Antonija Turnidža, Britanca, i Osvalda Golijova iz Buenos Ajresa. Oni vode ciklus savremene muzike ali i komponuju nekoliko dela za ovaj orkestar. Tako se savremena muzika približava publici, organizuju se predavanja pred koncerte, dovode kompozitori iz celog sveta. Taj izbor nije uvek po mom ukusu ali bar postoji demokratija mišljenja. Ono što mi, koji živimo u inostranstvu, treba da radimo jeste da donosimo iskustva koja su već proverena. O tome ovde svima pričam, ali postoje predrasude prema Americi, pa je nemoguće lako usvojiti tuđe stavove. Ivan Tasovac, na primer, radi sjajne stvari. On je pozvao Hagai Šahama za rezidencijalnog umetnika. Čini mi se da se pozitivne promene događaju u srpskoj muzici a, evo, izvode se i dela domaćih autora – kaže ova kompozitorka.
Čikago, sa druge strane, ima toliko muzičara i kompozitora pa je konkurencija osnovni princip selekcije. Od muzike mogu da žive samo autori kao što su Filip Glas ili Džon Adams, dok, naša sagovornica godinama nije pisala muziku – podizala je porodicu, pokušavala da se snađe u novom sistemu, a dugo nije imala ni klavir. I sama je imala predrasude o Americi, kao materijalističkom svetu, u koji ne može da se uklopi, sve dok nije shvatila da su inhibicije došle iznutra a ne spolja, i da je komponovanje njena duhovna potreba a ne posledica trke za zaradom.
Tokom svog stvaralačkog razvoja zanimala se elektronskom muzikom, išla na kurseve filmske muzike, radila i muziku za pozorišne predstave i balete (Slika Dorijana Greja, Dom Bernarde Albe"), u Beogradu eksperimentisala sa grupom „Sedam veličanstvenih”, u SAD kombinovala američki minimalizam i naš folklor. Priča nam da li se aktuelna ekonomska kriza odrazila na njen rad i, uopšte, muzičku industriju:
– U doba materijalne krize uvek je prva na udaru kultura. Osećam njene posledice na ličnom polju jer imam privatnu školu, i studenata manje nego ikada. Na globalnom planu muzički život je ostao isti: dnevno ima blizu 300 koncerata, i to klasične muzike. Svako predgrađe ima svoj orkestar, svaka crkva ima svoje koncertne programe, svaki univerzitet ima svoj muzički ciklus. Štaviše, svaka kuća ima svoj klavir, i postoji jedno renesansno osećanje života gde je važno da se „i svira” iako neće svi studirati muziku. Ima odraslih ljudi, lekara, koji uzimaju časove klavira i sviraju za svoju dušu. Kao kada bismo mi ovde imali orkestar Banovog brda ili Rakovice... Amateri, ali sasvim dobro zvuče. Potom gostuju razni orkestri iz sveta, a ima i mnogo džez klubova koji su već tradicija Čikaga.
Od noviteta na polju savremene muzike Nataša Bogojević primećuje moderne produkcije opera, i izdvaja „Atomsku bombu” od Džona Adamsa. U njoj su vizuelni efekti nalik onima u filmu, a politika sve češći predmet umetničkog dela. Nju slični projekti ne zanimaju, iako su je zvali da komponuje delo koje bi za temu imalo rat u Jugoslaviji.
– Posle 11. septembra, Amerikanci su mnoge koncerte klasične muzike posvetili ovom događaju. Za jedan potpuno privatan žur, gde je bilo mnogo muzičara, komponovala sam pesmu sastavljenu od najsmešnijih izjava Džordža Buša, i to smo organizovali neposredno pred njegov odlazak. Žur se zvao „Buy, buy, Bush” i svi su pripremili svoj nastup jer nisu naročito cenili njegovu politiku. Moja pop-pesma je dobila glavnu nagradu – priča Nataša Bogojević.
Osvrnuvši se, na kraju, i na svoj pedagoški rad, naša kompozitorka komentariše onu dobru stranu zapadnjačkog načina života koja se tiče permanentnog obrazovanja.
– Muzičarima predajem komponovanje, a kao izborni predmet držim predavanja iz „Razumevanja muzike”, i to studentima prava, građevine, biznisa... čime oni dobijaju široko znanje iako se školuju za stručnjake u drugim oblastima. Time se podiže opšti nivo publike, što je od velikog značaja jer fakultet ima više studenata nego Harvard. Uopšte, u američkoj kulturi završetak škole ne znači da ste sve završili. Ljudi od 70 godina upisuju filozofiju ne želeći da dopuste sebi da se intelektualno zapuste. Posebno mi je zadovoljstvo što skoro svakog semestra imam studenta iz Srbije ili sa prostora Jugoslavije. Kao najvažnije im savetujem da pronađu svoju vlastitu etiku i da je prate, kao potrebu za nečim idealnijim, čemu bi trebalo svi da težimo.
Mirjana Sretenović
[objavljeno: 12/02/2010]
