Izvor: Politika, 30.Maj.2011, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intuicija – druga priroda
Rad sa Zahom Hadid stimuliše u svakom trenutku, iako se jako dugo poznajemo
Čuvena Zaha Hadid, svetski poznato ime u arhitekturi, više ne učestvuje na seminarima i ne drži predavanja. Mnogi bi rekli: Šteta! Međutim, to čini Patrik Šumaher, njen partner u kompaniji „Zaha Hadid Architects”, na zadovoljstvo brojnih. Prvi put u Srbiji bio je proteklog vikenda, uz pomoć Britanskog saveta, gostujući na upravo završenoj Beogradskoj nedelji dizajna, gde je dobio Gran pri. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Stigao je da poseti centar Beograda, Kalemegdan i, priznaje, nezaboravne obale reka. Zbog čega dodaje da bi rado doprineo razvoju grada ako ga pozovu. Ovaj diplomirani filozof i arhitekta, koji je doktorirao u Klagenfurtu, predaje na arhitektonskim školama u Velikoj Britaniji (gde živi i radi), Americi, Austriji. A tamo gde predaje često i gradi – zdanja gotovo nestvarnog izgleda. Po postulatima parametricizma – prvog velikog arhitektonskog stila koji se razvio posle modernizma. Stručni deo posete upravo je tome i bio posvećen.
Siže Vašeg nastupa mogao bi se predstaviti sledećim rečenicama, citiram: Da – fluidnim i amorfnim oblicima. Da – inteligentnom dizajnu. Da – različitim komponentama uz međusobnu povezanost. I da – organskoj lepoti.
Kratko rečeno – to je to. Stil o kojem govorim već 15 godina neguju nove generacije arhitekata i on potpuno odgovara savremenom društvu, u kojem je komunikacija višedimenzionalna i intenzivna. Umesto rigidnih formi, od kojih se sastoje tradicionalno komponovane zgrade, mi se služimo slobodnijim oblicima, za koje inspiraciju često tražimo u prirodi i okruženju. Forme su raznovrsne i fleksibilne, dizajn inovativan, komponente su međusobno maksimalno povezane, tako da jedne iz drugih proističu. Takve zgrade lako se ugnezde u kontekst okruženja i nadopunjuju ga.
Stilovi, kažete, uvek nastaju u skladu s vremenom?
Modernizam, kao prvi veliki posleratni stil, bukvalno je izmenio urbano okruženje. Bazirao se na industrijalizaciji, u velikoj meri na planiranoj ekonomiji i socijalizmu. Posle 1975. on zapada u krizu, javljaju se postmodernizam i dekonstruktivizam, sve u cilju pronalaženja novog načina stvaranja drugačijeg okruženja za drugačije društvo. Kompjuterska revolucija mnogo toga je promenila, došlo je do većeg potencijala razvoja različitosti, nastupili su brzi ciklusi inovacija i društvo je postalo razuđeno i multikulturalno. Tome pogoduje upravo parametricizam, čije sam ime osmislio, jer sam tvrdio da ovaj novi pokret mora da se prepozna i nekako imenuje, da bi mogao da se predstavi široj publici.
Brojne muzeje, izložbene sale, pa čak i privatne kuće Zaha Hadid i Vi izgradili ste upravo na ovim novim, inovativnim principima. Šta biste izdvojili kao jedno od boljih rešenja?
Ako baš moram, izdvojio bih Maksi – nacionalni centar savremene umetnosti i arhitekture u Rimu, čija je kompozicija veoma kompleksna, puna nivoa. Dobar primer bio bi i urbani master-plan koji smo osmislili za jedan deo Istanbula, na azijskoj strani.
Bavite se podjednako i filozofijom i arhitekturom. Gradite, predajete, pišete, razmatrate i teoriju i praksu arhitekture...
Sve nauke i discipline sreću se u filozofiji. Međutim, ukoliko se jedan problem isuviše duboko i dugotrajno promišlja, što je rezervisano za oblast filozofije, čovek koji traga za nekim praktičnim rešenjem može se naći u situaciji da teško izabere jednu između nekoliko ponuđenih mogućnosti. Kada se ja lično nađem usred bure dizajniranja, uvek pratim principe koje sam već uspostavio u reflektivnoj fazi, tako da tu nema zastoja. Kad dođe do praktičnog rada, ja radim intuitivno. To je postalo moja druga priroda.
Sa Zahom Hadid radite od 1988. Kako ste se, zapravo, upoznali, ko Vas je preporučio?
Niko. Preporučila me je moja biografija. Poslao sam biografiju i pozvali su me da se priključim klubu. U vreme kad sam je prvi put video na predavanju, bio sam student u Londonu i već sam poznavao njen rad. Bila je jedan od najkreativnijih arhitekata koje sam video.
Sada ste „partneri u zločinu”...
Da, i to doga je došlo. Rad sa njom stimuliše u svakom trenutku, iako se jako dugo poznajemo. Sistem se dosta promenio, jer nas je bilo petoro kad smo počinjali a sada nas je oko 400. Međutim, negujemo slobodu razmišljanja, atmosfera u studiju je odlična, radimo sa jako mladim ljudima – prosek godina je oko 32.
Na koji ste zajednički projekat najponosniji?
Posle Maksi muzeja to je, svakako, Opera u Guangzuu, u Kini. Bio je to veoma uspešan projekat, velika, složena struktura, koja sada, ovakva kakva jeste, pruža jednu predivnu, magičnu podlogu za dobro veče uz kvalitetnu muziku.
Milica Dimitrijević
objavljeno: 31.05.2011.
