Izvor: Politika, 10.Mar.2015, 09:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prineprijatelji
U knjizi „Kako neprijatelji postaju prijatelji”, Čarls Kapčan zaključuje da je mreža prineprijateljstava neophodan uslov za stvaranje zona stabilnog mira
Reč iz naslova zasad je ušla samo u rečnik globalnog (engleskog) jezika: u opticaj su je pustili profesori i mediji. Označava odnos dve države koje su istovremeno i prijatelji i rivali, odnosno, stvarni ili potencijalni neprijatelji koji uprkos tome sarađuju.
Reklo bi se da je takvih danas sve više, pri >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << čemu se kao primer najčešće uzimaju SAD i Kina, čiji su geopolitički ciljevi u nesumnjivom konfliktu već i zbog činjenice da je Amerika prešla svoj imperijalni zenit, dok je Kina sila u usponu.
Sa druge strane svestrano sarađuju jer su njihove ekonomije toliko isprepletane investicijama, finansijama, trgovinom i tehnologijom da je zbog toga nastala još jedna kovanica – Kimerika.
Iako su ovo dva najveća prineprijatelja, nisu jedini. Novija istorija pokazuje u stvari da je prineprijateljstvo ključni elemenat međunarodnog poretka. Danas gotovo da nema sila koje u istoriji nisu bile zavađene, pa čak i ratovale, da bi kasnije bile saveznici. Često i strateški, ili u specijalnim odnosima.
Nema upadljivije „ljubavne priče istorije” od one između SAD i Velike Britanije. Kad se uselio u Belu kuću, predsednik Obama je u Ovalnom kabinetu zatekao bistu Vinstona Čerčila (koju je njegov prethodnik pozajmio od britanske ambasade). Ta bista je sada na Kapitol hilu, u zdanju Kongresa.
Ko bi rekao da su tu istu Belu kuću i Kapitol britanski vojnici zapalili tokom takozvanog drugog američkog rata za nezavisnost 1812–1815, kada je nekadašnja metropola izvršila agresiju na skoro četiri decenije pre toga jednostrano otcepljenu koloniju.
Britanci i Amerikanci su prijatelji (i partneri) postali tek krajem 19. veka, a njihova mirna zamena uloge svetskog hegemona jedan je od istorijskih fenomena.
Ima još mnogo primera ovakve evolucije: nemačko-francusko pomirenje je, na primer, u temeljima Evropske unije i atlantske zajednice, koja pored političkog savezništva podrazumeva i vojno (NATO).
Danas se sasvim retko pominje da su ljuti rivali nekad bile Norveška i Švedska ili, na drugom kraju sveta, Brazil i Argentina. Bilo je i obrnutih procesa: Kina i Sovjetski Savez su tokom pedesetih bili veoma bliski partneri, da bi već u sledećoj deceniji postali rivali. Danas, Rusija i Kina su i jedno i drugo, dakle prineprijatelji.
Jedan od najspektakularnijih obrta iz neprijateljstva u strateško partnerstvo je onaj između SAD i Japana, ostvaren posle najvećeg ratnog zločina (koji se tako zvanično ne kategoriše) u istoriji: atomskog bombardovanja gradova Hirošima i Nagasaki u avgustu 1945. sa 200.000 civilnih žrtava, čime je stavljena tačka na azijski front Drugog svetskog rata.
Usledila je američka okupacija, a okupator je poraženom Hitlerovom savezniku, napisao i Ustav (koji je još na snazi). Okupacija je formalno okončana 1952, a Japanci su, u kontekstu hladnog rata, prihvatili tzv. američki bezbednosni kišobran i potpuno se posvetili svojoj obnovi, stvorivši prvo svetsko ekonomsko čudo.
Moja generacija se seća Vijetnamskog rata, čiji je rezultat da je 20 odsto vijetnamske teritorije danas nenastanjivo zbog neeksplodiranih američkih bombi. Diplomatski odnosi sa Vašingtonom obnovljeni su tek dve decenije posle potpisivanja mira, 1995, a Vijetnam danas, sem ekonomski (oko 50 odsto svih stranih investicija su američke) sa SAD sarađuje i vojno. Prošle nedelje je saopšteno da će šef vijetnamske KP ove godine po prvi put biti u zvaničnoj poseti Vašingtonu.
Tamo nije zaboravljena istorija, ali je važnija sadašnjost: Vijetnamu je Amerika potrebna kao protivteža Kini, dok je Americi Vijetnam neophodan da bi, uz pomoć i drugih lokalnih partnerstava, ostala i vodeća azijska sila.
U knjizi „Kako neprijatelji postaju prijatelji”, američki profesor Čarls Kapčan zaključuje da je mreža prineprijateljstava neophodan uslov za stvaranje zona stabilnog mira. Po njemu, neprijatelji postaju prijatelji kada jedan od aktera odluči da otkloni neki izvor svoje nesigurnosti, pa prema jednom od njih počinje da pokazuje uzdržanost, a potom pravi ustupke, što na kraju dovodi do obostranog popuštanja i približavanja.
Za taj proces, po Kapčanu, važne su i nove naracije, a potom izgradnja novih identiteta. I naravno, interesi. U svemu pomaže i protok vremena: dve trećine današnjih Vijetnamaca, rođeno je, na primer, posle rata.
Uslov za prineprijateljstvo nije istorijska amnezija, za šta smo dobar primer baš mi. Američka istraživanja pokazuju da je Srbija na drugom mestu u svetu (posle Pakistana) po antiamerikanizmu, za šta je razlog bombardovanje 1999. i vašingtonsko pokroviteljstvo secesije Kosova, ali to nije prepreka za današnje solidne političke i vojne odnose (najveći stepen vojne saradnje sa NATO koji može da dostigne zemlja koja ne želi da bude članica).
Tokom istorije, neprijatelji su nam bili i Turska, Bugarska, Austrija, Nemačka, Italija... Naravno, sa svima danas sarađujemo.
Sa Sovjetskim Savezom, čija je naslednica današnja Rusija, bili smo verovatno primer hladnoratovskih prineprijatelja. Danas u tom pogledu pokazujemo izvesnu stratešku neodređenost („i EU i Rusija”), ali utisak je da ipak polako učimo kako da se nosimo sa velikima, što je predmet iz kojeg smo u bliskoj nam prošlosti uglavnom padali.
Milan Mišić
objavljeno: 10.03.2015.
