Izvor: Press, 09.Nov.2012, 01:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ibarska magistrala je mitski deo Srbije
Serija „Folk" nije zasnovana na biografijama Seke i Cece, ali svako u njoj može da prepozna delove nečije priče. A priča je porodična melodrama o devojčici koja sanja da postane folk zvezda
Ako je suditi prema reakcijama koje je pre izvesnog vremena izazvala pilot epizoda serije „Folk", koja u nedelju počinje da se emituje na Prvoj, ovaj ambiciozno zamišljen projekat zasigurno nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Glumac Goran Šušljik, koji se u ovoj seriji, osim >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << u ulozi baletana Danje, našao i u ulozi izvršnog producenta, otkriva kada i kako je nastala ideja o snimanju serije koja prati Zvezdanu, mladu muzičku nadu iz provincije, koja od seoske devojčice postaje zvezda splavova i folk zvezda.
- Priča o seriji počinje pre tri godine, kada je scenarista i reditelj Dušan Milić došao u moju producentsku kuću, sa svojom, već tada mi se činilo odličnom idejom, da pokušamo da ispričamo priču o folku. Čitava priča je porodična melodrama o devojčici koja sanja da postane folk zvezda u Srbiji. Od tada mi pokušavamo da proniknemo u tu tajnu i saznamo šta to znači i šta se sve krije iza toga. Priča počinje u mitskom delu Srbije, na Ibarskoj magistrali. To je ono što je meni od početka bilo veoma interesantno - atmosfera u birtijama kraj tog čuvenog druma, kao i san porodice Anđelković da koristeći talenat svoje ćerke pokuša da se domogne, uslovno rečeno, sreće. Čini mi se da je to i san mnogih porodica u Srbiji. Na kraju će se ispostaviti da nije tako ružičast.
Da li ste zadovoljni onim što ste napravili?
- Ono što je nama važno jeste to što smo tu priču uspeli da ispričamo kroz jedan odličan scenario, sa vrhunskim glumcima, a da čitavu stvar podržava jedan ozbiljan muzički fond sa velikim hitovima, koji su na neki način pratili i naša odrastanja. Imali smo sreću da producentska kuća „Adrenalin" zajedno sa nama uđe u projekat, kao i naš veliki producent, Prva srpska televizija, koji su prepoznali da se tu krije kvalitetan TV program.
Kakva je po vama misija „Folka"?
- Misija je bila da napravimo kvalitetnu, gledljivu, inteligentnu i uzbudljivu priču. Njen najbolji deo je pravo američko pričanje priče. Želeli smo priču o nečemu što nas okružuje i interesuje. Serija nema kritičan odnos prema folk miljeu i tom svetu, ali se ozbiljno bavi temom porodice, roditelja i ambicijama mlade nadarene dece, koja jedini put, izlaz i svetlo vide u svetu koji ni za njih na početku nije jasan.
Kakva je vaša uloga?
- Ja igram koreografa, bivšeg baletana Narodnog pozorišta, koji se sticajem okolnosti nađe u tom timu kada Zvezdana dođe u Beograd i pokušava nekako da kompenzuje svoje dugogodišnje neuspehe i ostvari svoj san. Svuda se prožima priča o snovima, željama, iluzijama i o tome da li je zapravo moguće na pravi način odsanjati taj san.
Da li je bilo teško prikupiti sredstva za realizaciju ovog projekta?
- Sredstva se tiču samo Prve srpske TV. Veliki je broj projekata koji čekaju na realizaciju i zadovoljni smo što nam se pružila mogućnost da pokažemo šta umemo. Dan nakon prikazivanja prve epizode, nastavljamo sa snimanjem druge sezone i to je samo znak da je ono što smo zamislili na početku uspelo.
Bilo je govorkanja da je scenario pisan po životu Seke Aleksić i Cece Ražnatović. Ima li istine u tome?
- Ne, reč je o čistoj fikciji i scenario nije oslonjen ni na čiju biografiju. Sam scenario nije dokumentaristički niti oslonjen na nešto, ali sigurno da svako može da prepozna neke delove. Reč je o spoju talenta i dobrog njuha scenariste. U samoj priči se vidi da je osmišljena krajnje autentično.
Očekujete li da izazovete i burne reakcije folk diva?
- Biće dosta emotivnih reakcija, jer je serija emotivna, duhovita i dosta dobro ukomponovana sa tim muzičkim podlogama. Reakcije će se verovatno pojaviti, ali to je mimo naših želja. Videćemo.
Od 2007. godine, kada ste snimili „Hadersfild", nije vas bilo na filmu. Zbog čega?
- Mene film i pre toga nije često doticao. Pored svoje bazične profesije glumca, bavio sam se projektima svoje producentske kuće i pozorišnom režijom. Evo, i dalje pokušavam da kao producent završim film Dušana Milića „Travelator", a posao na seriji „Folk" za sada mi je oduzeo tri godine života. Nije lako doći u poziciju da uopšte nešto radiš, posebno ovako velike i ambiciozne projekte, a kamoli da ih do kraja završiš.
Rekli ste jednom da bez žara nema uspeha. Koju ste ulogu odigrali s najviše žara?
- Imao sam mnogo loših i valjda dovoljno dobrih uloga i sve te dobre koje sam uradio su podrazumevale velike emocije i mnogo rada. Ni dobre uloge nisu toliko važne ako predstava kao celina ne funkcioniše. Ali, recimo, da je „Hadersfild" predstava koja je obeležila jedan deo mog pozorišnog života. Igram je s isto žara kao na početku, jer tako mora. Ne možeš da pomisliš da te to veče, kada se igra, može zaobići ono što se dešava tim likovima u predstavi.
Kako ste spojili te tri sfere - glumca, reditelja i producenta?
- Ja te tri sfere samo fizički razdvajam, jer su organski povezane. Nisam neko ko stvari sagledava iz samo jednog ugla, jer mi je to često jednolično i nedovoljno. Sve je to deo nečega što su moja interesovanja oduvek bila - omogućiti i raditi na idejama i projektima koji me jako interesuju, imaju smisla i koji nisu samo površno prošli kroz moj život. Sve ono što sam radio čini mi se jako važnim.
Kako vidite poziciju pozorišta danas?
- Pozorište će uvek imati važnu poziciju u društvu. Pozorište će se verovatno transformisati u organizacionom delu. Neće doći lako do tih promena, ali će neminovno uslediti. Pozorište jeste i visoka kultura, ali je ono na razne načine potrebno velikom broju ljudi. Ja sam član JDP-a i nalazim se u instituciji koja se bavi visokom kulturom, pružamo visok standard umetničkog i produkcionog nivoa, što znači da pozorište mora da ima jednu sistemsku podršku.
Zar ne mislite da su danas pozorišta previše komercijalizovana?
- Slažem se s tim da je to pitanje kompromisa, često pogrešnog, i da pozorišta ne smeju da podlegnu komercijalizaciji. Visoko umetničke i vredne pozorišne predstave u JDP-u vrlo često su bile ne komercijalne već rado i dugo gledane. S druge strane, pozorište ne može samo sebe da izdržava u ovom sistemu i trenutno je nemoguće u ovakvim finansijskim uslovima na pravi način raditi u pozorištu.
Kako vidite trenutak u kom živimo?
- Šta znači trenutak? Meni je trenutak moj život. To je neminovno od kada se probudiš - pijem kafu i pokušavam da se iznova upoznam sa sobom, do odlaska u vrtić, preko rada, do onoga što nas okružuje. Nemam ništa specijalno da dodam mnogim banalnostima koje nas okružuju. Pokušavam da ono za šta sam odgovoran sačuvam, odbranim i razvijam.
Trpi li porodica zbog tolike posvećenosti poslu?
- Pokušavam da ne trpi. Nekad posao trpi zbog porodice. Imamo svi dovoljno posla i dovoljno vremena jedni za druge. Moj sin, koji ima četiri godine, na neki način je zaposlen i svako jutro se rastajemo tako što on kaže da ide na svoj posao, a ja na svoj.
Da li ste strog otac?
- Nisam i još pokušavam da odgonetnem šta je tajna pravog vaspitanja. Često smo popustljiviji nego što bi trebalo, a možda i nismo, jer treba pronaći individualni način za svako dete. Nema tu pravog ključa, ali kada sam strog, onda mi je ubrzo potom teško zbog toga.
Pogledaj vesti o: Ibarska magistrala
